Дан када је пао велики Реал

Дан када је пао велики Реал

На данашњи дан пре 63 године у недељу 29. јануара 1956. Партизан је остварио једну од своји највећих победа у историји клуба. Прецизније – у реваншу четвртфинала Купа шампиона побеђен је шпански првак и каснији први шампион Европе Реал из Мадрида са 3:0.

Но, да се за тренутак вратимо пар месеци уназад тачније на 4. септембар 1955. када је првом утакмицом Спортинг – Партизан у Лисабону и отворен Куп шампиона.

У горњем линку са двомеча Спортинга и Партизана могли сте сазнати како се дошло до идеје да се оснује Куш шампиона Европе у којем су учешће узели шампиони европских земања.

У првом издању Купа шампиона учешће је узело 16 клубова – Рапид (Аустрија), Андерлехт (Белгија), Ремс (Француска), Реал Мадрид (Шпанија), Архус (Данска), МТК (Мађарска), Милан (Италија), ПСВ (Холандија), Гвардија (Пољска), Спортинг (Португалија), Сарбрикен (Протекторат Сар), Хибернијан (Шкотска), Ђургарден (Шведска), Сервет (Швајцарска), Партизан (Југославија) и Есен (Западна Немачка). Енглези су забранили својим тимовима да играју у овом такмичењу?!

Партизан је завршио као пети у шампионату тог лета (испред су били шампион Хајдук, Црвена звезда, БСК и Динамо), али репутација коју су црно-бели стекли играјући разне турнире по свету учинила је клуб из Хумске добије позив испред поменутих екипа. Тим који су чинили асови попут Милоша Милутиновића, Бранка Зебеца, Марка Валока и Стјепана Бобека (Чајковски је тог лета нажалост прешао у немачки Келн) није без разлога од стране многих стручњака сматран једним од пет-шест најбољих у Европи. Због свега тога остаће вечно отворено питање каквог је тек квалитета била Прва лига Југославије када је пети тим шампионата спадао међу најмоћније на Старом континенту? А притом, првак своје земље није постао од 1949. до 1960?!

Елем, после елиминације Спортинга Партизан је добио Реал из Мадрида, који је тада почео свој велики пут у Купу шампиона. Тај двомеч имао је веома узбудљиву предигру. Титова Југославија и Франкова Шпанија  нису имале дипломатске односе и било је велико питање да ли ће се утакмица уопште играти. Много више затезао је каудиљо Франко, па је Рајмундо Сапорта, човек од поверења Сантијага Бернабеуа, морао да потегне многе везе и везице како би смекшао првог човека Шпаније и спречио дисквалификацију Реала. Тек када је тај проблемчић отклоњен на сцену је ступио Бернабеу. И то уочи првог сусрета у Мадриду. Према сопственом признању у својим мемоарима објављеним двадесетак година касније, дон Сантијаго је озбиљно поразговарао са француским судијом Арзиком и убеди га да никоме није у интересу да један клуб из комунистичке земље слави на краљевском терену. После свега што се догодило на Шамартену било је јасно да је председник врхунски одрадио свој део посла. Реал је победио са 4:0, али у првих десет минута утакмице, при резултату 0:0, Милутиновићу су поништена два чиста гола.

Мемоари Сантијага Бернабеуа угледали су светлост дана средином седамдесетих, након смрти Франсиска Франка. У њима је забележено и да се велики председник јавно извинио, пре свега Милошу Милутиновићу, а онда и Партизану за оно што се догодило, подвукавши да би Милош имао бар 10 голова на свом конту те сезоне у КЕШ (и са осам је био први стрелац), а да би црно-бели вероватно освојили титулу првака Европе. Навео је још да је великом голгетеру, популарној Плавој чигри, непосредно после реванша у Београду понудио бланко чек. Требало је само да упише суму, спакује кофере и крене пут Мадрида. То ће касније потврдити и један од главних менаџера тога доба Јулиус Украјинчек, који је требало да реализује тај трансфер. Г. Украјинчек је дуги низ година био добри дух Партизана, јер је скоро 30 година (после њега и син) организовао све турнеје Партизана по иностранству, посебно Јужној Америци,  доносећи му велике приходе, као и од продаје играча. Украјинчек и Артур Такач су такође имали велике заслуге за то што је Партизан играо овај први Куп шампиона по позиву, а не шампион Југославије сплитски Хајдук.

Реванш у Београду пред 40.000 гледалаца, требало је да буде пуко одрађивање посла шпанског тима, али претворило се у праву ноћну мору, за Бернабеуа пре свега. У истим исповестима додао је да се никада није тако уплашио за свој клуб као на ЈНА, када је при резултату од 3:0 за Партизан Херцег погодио пречку. Пре тога Милутиновић је дао два, а Првослав Михајловић један гол (11м). Био је 29. јануар 1956. Температура у дебелом минусу, стадион у Хумској окован снегом и ледом, а Мадриђани су се, стоји у извештајима, радовали више него када су на Парку принчева неколико месеци касније освојили прву титулу првака Европе.      

По београдском снегу и леду на који никако нису навикли, Шпанци су се клизали, падали, устајали, опет саплетали и падали, а црно-бели су се послужили малим лукавством. Натопили су копачке бензином, тако да им се лед није лепио међу крампоне. Реал је тог леденог поподнева у Београду само луда срећа спасла још веће резултатске катастрофе од оне коју ће доживети, а самим тим и елиминације. Партизан је три пута погађао стативу или пречку у првом полувремену. На крају огромних и нажалост недовољних 3:0. Голман Реала Хуанито Алонсо непосредно пошто је судија одсвирао крај исказао је олакшање: „Осећам се као да ми је са леђа пало шест килограма снега и леда. Београдски новинари имали су ретку привилегију да виде Сантијага Бернабеуа насмејаног: „Сад знам, бићемо прваци Европе“. 

(Партизанов весник – Одломак из Мемоара Сантјага Бернабеа)

Непуних пет месеци касније Реал је тријумфом над Ремсом (4:3) освојио прву од својих 13 титула европског шампиона…

За реванш меч у саставу Партизана извршене су само две измене у односу на онај из првог дуела. Шошкић је бранио уместо Стојановића, а уместо Чолића дрес са бројем три имао је Лазаревић, па је састав црно-белих који је извео тренер Александар Томашевић изгледао овако:

− Шошкић, Белин, Лазаревић, Калоперовић, Зебец, Пајевић, Првослав Михајловић, Милош Милутиновић, Валок, Бобек и Херцег.

Тренер гостију Хозе Виљалонга извео је следећу једанаесторицу:

Хуан Алонсо, Хозе Бецерил, Маркитос, Рафаел Лесмес, Мигуел Муњоз, Хозе Мариа Зарага, Хелиодоро Кастањо, Роке Олсен, Алфредо Ди Стефано, Хектор Риал и Франциско Хенто.

Милутиновић је већ у 23. минуту постигао гол. Онда је Михајловић повисио на 2:0 у 47. из пенала, да би Милутиновић још једном матирао Хуанита Алонса. Дошло је до пакленог финиша и невиђених јуриша Партизана. Херцег је силовитим ударцем уздрмао пречку, а старији љубитељи фудбала који су били на трибинама и данас у шали знају да кажу „да се и сада после више од 60 година дрма та пречка и да са ње отпада снег“.

Јунак сусрета био је Милош Милутиновић. Незаборавно поподне на стадиону ЈНА!

Пошто је од меча прошло преко 60 година врло мало је остало и живих сведока са ове утакмице. Један од њих је и др Мирољуб Стојковић и по његовом мишљењу и перцепцији Партизан је тада био најјачи клуб у Европи. Он је врло меродавна личност да да такву оцену, јер иако лекар по струци, он је 2/3 свог радног века провео у кошарци и фудбалу, спортским и менаџерским организацијама као тренер и спортски функционер високог реномеа и у европским оквирима. Поред тога, др Стојковић је одрастао поред стадиона у Хумској, јер је становао поред самог објекта, па је од малена пратио све тренинге и утакмице Бобекове генерације, који су га третирали као део инвентара стадиона и захваљујући томе, он поседује пребогат фонд информација из прве руке, чиме данас ретко ко може да се похвали. Прво што је др Стојковић напоменуо код нашег разговора је жал што у тиму није било Чајковског (отишао тог лета у Келн), јер сматра да би са њим Партизан био првак Европе. Поменути меч је одгледао захваљујући Милошу Милутиновићу, који га је увео на трибине (исток) и после меча му испричао своје утиске са утакмице.

Ја сам волео Милоша, а и он је мене као клинца симпатисао, јер сам гледао већину тренинга и скупљао сам им лопте. Милош, Бобек, Зебец, Чик и остали били су фудбалери највише европске и светске класе, али су се опходили према нама обичним клинцима као да смо другари са њима. То јасно говори о њиховој и људској величини, пошто фудбалска никад није била спорна.

Милош нам је тих дана обећао на тренинзима да ће нас неколико клинаца увести на утакмицу, и то је урадио увевши чак нас десеторицу на исток. Био сам одмах поред излаза из свлачионица на I мосту, па сам на полувремену непосредно видео тренутак кад је један од навијача гађао грудвом Ди Стефана, а погодио Милоша…Милутиновић је нама причао после утакмице да је Реал био потпуна непознаница до прве утакмице у Мадриду, на којој је прво полувреме било егал уз његова 2 поништена гола, а друго полувреме, по његовим речима, могли су да приме и 8 голова, колико је Реал био бољи. Да би био сликовитији, Милош нам је рекао да су имали исти осећај пре меча као да играју у Мароку са прваком те земље. Чак је и Ди Стефано био релативно непознат, јер није нешто нарочито био котиран у репрезентацији Аргентине и Колумбије. Но, кад су схватили да пред собом имају одличан тим, али не и бољи од Партизана, реванш је био прилика да се то и покаже. 

Снег је, многи кажу, више одговарао Партизану пошто Реал није навикао на такве услове, али ни Партизану није баш одговарао, јер су имали у тиму неколико играча екстра класе. Зебец је тада први пут одиграо на месту центрахалфа и ту остао до краја каријере, Шошкић дебитовао и није имао уопште посла, иако је Ди Стефано имао пенал, али га је и промашио. Велика жал остаје што није било Чајковског, који би по оваквом терену био моторна снага и вероватно био допринео да се Реал савлада са већом разликом. 

Тренирао их је изванредни Александар Томашевић, дете Радничког са Дунава, који је заједно са још тројицом саиграча из Мајстора са Дунава освојио Куп нација Африке као тренер (Благоје Видинић, Раде Огњановић и Славко Милошевић). Поред Партизана и тадашња репрезентација је спадала у сам европски врх.

Реал је овом победом добио замајац, освојио те године први Куп шампиона и то поновио још 4 пута узастопно, притом се много појачавши, пошто су стигли Рејмонд Копа, Ференц Пушкаш, Хозе Сантамарија, а једну полусезону 1959. за њих је играо и Диди, али је брзо отишао, јер није успео да се уклопи.

На крају баладе је остало само сећање на велику пропуштену прилику, пошто би Партизан вероватно уместо Реала био победник тог првог Купа шампиона. Тај тим црно-белих, по мени је био бољи и од Партизанових беба, a Милутиновић сигурно најбољи играч Европе тих година.

29. 01. 2019. / 08:31|