Дан када је пала Спарта из Прага!

Дан када је пала Спарта из Прага!

Давне 1966. године, Партизан је имао своју најуспешнију одисеју у Купу европских шампиона, која је промовисала и тим кога су медији одраније звали –  Партизанове бебе.

Тај тим је стваран у омладинској школи Партизана пар година, правио је врхунске резултате у свом узрасту, да би приликом смене генерација, скоро па комплетан тим промовисан у првотимце, уз незнатну допунску селекцију. Бебе су у наредних 5 година 4 пута освајале шампионат СФРЈ, али с обзиром на неискуство, нису имали веће домете у Купу шампиона.

У лето 1965. године организована је турнеја по Западној Немачкој и Холандији, а све у склопу припрема црно-белих за предстојећи европски поход. Та турнеја је била јак замајац, како у физичкој припреми играча по новим методима (кондициони тренер је био наш бивши скакач у вис Влада Марјановић), тако и психолошки и тактички, јер су утакмице против најјачих немачких екипа изискивале од црно-белих да виде које су им крајње границе.

Схвативши да могу доста, ушли су у прво коло Купа шампиона против шампиона Француске Нанта, који је у тиму имао више од половине репрезентативаца, а голом Филипа Гондеа (1:0) Французи су управо елиминисали нашу репрезентацију у квалификацијама за светско првенство у Енглеској. Елем, први меч у Београду Партизан је добио са 2:0 (Галић и Хасанагић), а у реваншу је остварен реми – 2:2 (Галић и Кoвачевић).

Следећи противник је био шампион Западне Немачке Вердер из Бремена, у то време једна од најјачих европских екипа. Нико није веровао да ће Партизан успети да елиминише Немце, осим тренера и самих играча Партизана. Додуше, у првом мечу у Београду све до 70 минута било је 0:0, а онда је кренуо тајфун у црно-белом, који је први отворио Јусуфи, да би са још два гола до краја потврдили Хасанагић и Пирмајер.

Реванш меч је игран у ненормалним условима по залеђеном терену Везер стадиона, шкотски арбитар је дозволио домаћинима грубу игру у којој се посебно истицао Арнолд Шиц, који је и постигао једини гол на мечу, па је Партизан уз све што га је снашло на том мечу,  ипак прошао у даљу рунду такмичења. На овом мечу је просто речено важило гесло – ко је јачи! Да напоменемо, да су при крају меча искључени Бечејац и два домаћа играча – горепоменути Шиц и Бордел. Јунаци меча били су сви првотимци, а Милутин Шошкић, кога је ова утакмица и фактички продала Келну, где је Шоле следеће године завршио, и Рашовић (и он је касније прешао у Борусију Дортмунг) су дебело вадили кестење из ватре. Рашовић је био фудбалски мангуп и успео је да доскочи пргавом Шицу: 

Шиц се све време на терену понашао као да је на некој уличној тучи. Удари Мују Хасанагића, удари Сепија Пирмајера, удари и мени шамарчину. Судија гледа према мени, ја га пропустим, али кад је следећи пут покушао то да понови, ухватим га за нос, па не пуштам, вучем, све ми прсти од напора побелели. Није ми се више до краја утакмице ни приближио…

Жреб четвртфинала донео је Партизану новог великог ривала, екипу Спарте из Прага, која је у претходна два кола елиминисала прваке Швајцарске (Лозану) и Пољске (Горник). Тим Спарте је у то време имао пуно репрезентативаца Чехословачке, која је била актуелни вицешампион света из Чилеа, елиминисавши успут у полуфиналу и нашу репрезентацију. Играчи као што су Врана, Мраз, Таборски, Машек, Тихи, Мигаш, Поспихал и најбољи међу њима – Андреј Квашњак, уливали су велику дозу поштовања за све европске тимове.

Да је тако, потврдило се већ у првом мечу 2. марта у Прагу на стадиону Летна. Иако је Партизан повео већ у 15. минуту голом Хасанагића, домаћини су прегазили црно-беле до краја са 4:1, а феноменални Квашњак им је спаковао три гола. Треба напоменути да у Прагу није било Шошкића на голу, Бајића, Бечејца (црвени картон из Бремена), Ковачевића и Галића (служио је ЈНА).

Сви навијачи Партизана помислили су после меча у Прагу, да је пут кроз Купа шампиона завршен, а реванш реванш меч 9. марта 1966. на стадиону ЈНА обична формалност. Да тако не буде, побринули су се стручни штаб и момци у црно-белим дресовима, као и 50.000 душа на стадиону (Неки навијачи су на трибине ушли тако што су им са Југа другари спустили оне конопце на којима смо вежбали на часовима физичког васпитања, па уз конопац до трибине. Толико се тада волео фудбал…).

У то рано мартовско поподне, Партизан се уздигао изнад својих могућности и прегазио Чехословаке са 5:0, а тај меч остао је забележен у историји Партизана. Тешко је било веровати да 11 играча у тренутку изузетне инспирације могу нешто реално да учине, почињући утакмицу са хендикепом од три гола разлике. Успети – значило је остварити чудо и чудо се и догодило…

Можда се Партизанов успех граничио са апстрактним остварењем, али све оно што су у табору црно-белих учинили уочи утакмице и у току тих 90 минута игре, било је итекако реално, добро испланирано, храбро, мудро. Импоновала је озбиљност са којом су реванш утакмици у Београду пришли сви они који раде у фудбалском клубу Партизан. Мобилисане су све расположиве снаге, екипа је била нешто јача, са Шошкићем на голу и Ковачевићем и Бајићем у навалном реду. Створен је штимунг ситуације ,,бити ил’ не бити“ у којој је сваки играч био спреман да жртвује све што је било у његовој моћи за успех тима. А гледаоци, 50.000 их је било овога пута на стадиону ЈНА, показали су као ретко када да само од фудбалера и њиховог ангажовања зависи и ангажовање аудиторијума. Били су листом уз Партизан, бодрили су га од првог до последњег минута.

Гости из Чехословачке, фудбалери Спарте, врсне су фудбалске занатлије. Но, овог пута, у дуелу са инспирисаним художественицима какви су у реваншу били Партизанови фудбалери, извукли су дебљи крај.

Укратко, Партизан је стартовао тактички врло зрело, било је јасно сваком од оних 50.000 душа присутних на стадиону ЈНА да је прва рунда добијена на самом почетку и да је Партизан психички јачи партнер. Брзо вођство само је учврстило решеност црно-белих фудбалера. Спарта је била надиграна. Голови нису били плод случаја или грешке Чехословака, већ маштовитих комбинација Партизановог напада. Поред 5 голова, бугарски судија Руменчев (одлично је судио) је поништио Хасанагићу, најлепши гол на мечу, који је овај постигао маказицама, наводно због неког офсајда од стране Ковачевића…

Квашњак, о коме смо бајке слушали и читали после оних 4:1 у Прагу, жалосно је изгледао предводећи још жалоснију чету из Прага. Разлика у квалитету у корист Партизана била је толико очита да су се и Пражани предали у завршници меча, желећи што скорији крај драме, коју нису доживели у својој досадашњој фудбалској каријери. 

Пласманом у полуфинале Купа европских шампиона Партизан је био на прагу највећег успеха у клупској историји, а наредни противник Манчестер јунајтед био је, према оценама свих европских фудбалских и медијских посленика – најбољи тим Европе те године. Безбијеве бебе против Партизанових беба, какав је то двомеч био… Но, о том двомечу ћемо писати у априлу када је био и одигран.

КЕШ 1965/66, реванш утакмица 3. кола (четвртфинале)
ПАРТИЗАН – СПАРТА ПРАГ 5:0 (4:0)
Београд, 9 март 1966.
Стадион: ЈНА. Гледалаца: 50.000
Судија: Руменчев (Бугарска)
Стрелци: Ковачевић 4. и 29, Васовић 23, Хасанагић 35. и 71.


ПАРТИЗАН: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Давидовић, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Миладиновић, Пирмајер.


СПАРТА: Крамеријус, Колар, Таборски, Мигаш, Тихи, Војта, Поспихал, Мраз, Квашњак, Машек, Врана.

Партизанов весник о мечу против Спарте

09. 03. 2019. / 07:40|