Јулиус Украинчик – фудбалски човек за сва времена

Јулиус Украинчик – фудбалски човек за сва времена

Фудбал као глобална планетарна преокупација има своје јунаке на терену и око њега, које углавном сви познају и диве им се или су им се дивили у прошлим временима. Има и оних који су много допринели развоју ове игре, а о њима се данас врло мало или скоро, па уопште, и не зна. Довољан разлог да споменемо једно име, које свом снагом својих дела то заслужује.

Његово занимање је било спортски менаџер. Није било значајнијег сусрета, већег такмичења коме није присуствовао.

Звао се Јулиус Украинчик и рођен је 1911. у Варшави (Пољска), а преминуо у Паризу 1978. Био је један од највећих послератних спортских (а посебно фудбалских) менаџера и заљубљеника лоптања.

Имао је визиран пасош за 73 земље света, тако да је у сваком тренутку могао да одлети ради посла у Северну и Јужну Америку, да би се већ сутрадан вратио у свој биро у Паризу. Девиза у послу му је била – све морам сам да завршим. Као помоћника имао је сaмо једну секретарицу, коресподента, која је одговарала на многобројна писма, телеграме или телефонске позиве из целог света. У односима је био крајње коректан и од уговорених сусрета њему је припадало максималних 10% од прихода, како је и предвиђено 33. параграфом ФИФА правилника

Поред организовања турнеја, бавио се и приређивањем великих међународних турнира светског ранга. Припремио је неколико њујоршких турнира, затим париских, турнир Куп Мохамеда V у Казабланци (Партизан једном био победник) итд…

Он је толико био разгранао свој посао, да је мало која екипа из Европе могла да замисли свој пут преко океана без његове помоћи. Овај познати менаџер имао је и своју тзв. „црну листу” на којој су се налазили клубови чије су се Управе понашале некоректно у неким случајевима.

У младости није ни помишљао да ће једног дана постати тако значајна и позната личност светског фудбала. Док је живео и радио у својој родној Пољској, био је прoсечан голман у једној нижеразредној екипи. Успут је и студирао на Техничком универзитету у Брну, да би се ипак определио да буде спортски новинар. Рат је прекинуо све његове планове, пошто је интерниран, а након завршетка ратa није се ни враћао у своју земљу, већ се настанио у Паризу.

Занимљиво је да је већ 1946. године организовао хокејашку утакмицу између једног француског тима и америчке војне селекције. Касније је постао ексклузивни менаџер Стад Франса, да би из године у годину ширио своје пословне везе и током своје каријере дошао је до цифре од 5.000 организованих великих мечева.

То послератно време са данашње дистанце веома је тешко схватити, јер је то практично била зора модерног фудбала. Да би се схватио пуни контекст овога о чему пишемо, потребно је напоменути да је то било време далеко од лудила које фудбал данас генерише. Он је био ограничен на национални ниво и радијске преносе, а поред утакмица недељом поподне, вести су биле углавном тешко доступне за гро спортских новинара.

(Limburgs Dagblad, 23 maart 1963)

Ово је посебно важило за земље источне Европе. У њима су се поред информативних мука, првенства играла по принципу дугих зимских пауза у првенству и да би се тај празан ход премостио, Украинчик је почео да организује мечеве источноевропских екипа са подручја СССР, Мађарске, Чехословачке, Пољске, Румуније, Југославије са супарницима из западноевропских земаља. Били су то врхунски мечеви, а и наши клубови су били у његовом тефтеру, па је тако јавна тајна била да је био „ексклузивац” Партизана током педесетих, шестдесетих и седамадесетих година прошлог века. Организовао је турнеје и мечеве још и Ц. звезди, ОФК Београду, Војводини и помагао око трансфера играча…Партизану је по доступним подацима организовао око 100 мечева по разним земљама на више контитнената.

Његов тадашњи стан у Паризу био је стециште најпознатијих фудбалских звезда из целог света. Многи су се баш њему обраћали како би им помогао да пређу из једног клуба у други. Начин на који је он радио, подразумевао је да ће бити уносан за све стране које у њему учествују, због чега је био омиљен у фудбалском свету. Многим играчима је више било стало да буду у добрим односима са њим, него са својим тренерима или председницима…

Говорио је 8 језика, што му је омогућавало да са лакоћом контактира са пословним пријатељима из целог света. Примао је на адресу свог париског бироа око 300 спортских листова и часописа из многих земаља, што му је помогло да увек буде у материји и добро обавештен. Због свега набројаног, Јулиус Украинчик је све до касних седамадесетих година прошлог века важио за некрунисаног краља фудбалског тржишта. У послу га је наследио син, који је наставио да се бави истим послом…

Један од идејних твораца Купа шампиона у фудбалу

У Лисабону се 4. септембра 1955. године одиграо први меч Купа шампиона, новоформираног такмичења у коме ће сваке године одмеравати снаге шампиони европских земаља.

Сви медијски извори су навели да је идејни творац био новинар француског Л’екипа Габријел Ано, али мало њих зна да је подједнако заслужан и Јулиус Украинчик, популарни Уки.

Наиме, њих двојица су још током светског првенства 1954. године у Швајцарској правили план како да организују прво такмичење европских клубова, које ће бити гледљиво и уносно за све учеснике, па је пао договор да Ано убеди власнике свог листа да буду покровитељи првог Купа шампиона (дали су и први пехар), а Украинчик је узео на себе да организује клубове који би учествовали у њему. Тако се и десило да Партизан добије вајлд кард позивницу да игра у том првом Купу шампиона, иако није био првак Југославије, пошто је Јулиус одлично знао да Партизан има један од најбољих европских тимова и да ће бити атракција као учесник. Није  се преварио…

(Archief de Telegraaf, 12 januari 1955)

До каквих се висина винула ова револуционарна идеја двојице визионара, лако је видети данас, али вреди напоменути да је Украинчик био исмејаван од многих спортских функционера спочитавајући му да је чиста утопија то што планира, а неки фудбалски посленици су чак то називали и циркусом…

Гледе свега горе изнетог, била нам је намера да се присетимо овог фудбалског бизнисмена и визионара и макар му постхумно одамо признање за заслуге у развоју фудбалског спорта. Партизана – посебно, јер је током много година био добри дух црно-белих.

Јулиус Украинчик или Jules Duraincie (потоње име и презиме) је то, свакако, заслужио! Несумњиво!

19. 03. 2019. / 12:26|