Од катастрофе до тријумфа

Од катастрофе до тријумфа

            Тог кишног дана на стадиону ЈНА 26. маја 1957. у финалу Купа састала су се два београдска клуба – Партизан и Раднички. Резултат на крају 5:3 (0:3)…

            Партизан је наспрам себе имао једну сјајну екипу која се одликовала својим стилом игре. Популарни „мајстори са Дунава“ (За оне љубитеље фудбала који то не знају данашњи новобеоградски Раднички био је стационаран на Дорћолу покрај Дунава) били су екипа која је знала и да приреди изненађење, а у својим редовима имали су врсне играче и репрезентативце. Међутим, у овој утакмици фаворит је ипак био Партизан. 

            Ова утакмица је остала у сећању многих љубитеља фудбала, јер је обиловала узбуђењима, занимљивостима и наглим преокретом који је успео да изврши „парни ваљак“.

            Прву шансу имао је Партизан већ у првим минутима, али је Милош Милутиновић за мало промашио гол. У петом минуту фудбалери Радничког су извели слободан ударац. На лопту су потрчали голман Стојановић и бек Белин. Међутим, Белин који је прихватио лопту, није се најбоље разумео са Стојановићем. Хтео је да му врати лопту, али је она одскакутала у мрежу. Тако је овим аутоголом Раднички повео са 1:0. Ово јесте деловало као хладан туш за симпатизере нашег клуба, али је по њиховом убеђењу и даље фаворит био Партизан.

            Играо се 10. минут, када је Љубеновић из позадине упутио лопту Петаковићу, који је продирао на позицији десног крила. Одбрамбени играчи Партизана су застали мислећи да је офсајд, али помоћни судија није показивао никакав знак. За Петаковићем је трчао Милорад Милутиновић, а у сусрет му је кренуо голман Стојановић и бацио му се у ноге. Капитен Радничког је испод њега упутио шут ка голу и довео свој тим у вођство од 2:0.

            Ново изненађење дошло је у 24. минуту. Прљинчевић је продирао, прошетао се кроз Партизанову одбрану, преварио Стојановића и послао лопту у небрањени део мреже. Тим поготком „мајстори са Дунава“ стекли су високу предност од 3:0.

            У последњем минуту првог полувремена, Петаковић и Прљинчевић су извели једну одличну комбинацију, али је Петаковић шутирао поред гола и тако пропустио прилику да повећа предност своје екипе.

            „Док су играчи одмарали у свлачионици, на стадиону је опште расположење било у корист Радничког – утисак свију био је да ће победник из првог полувремена освојити пехар. И то не само због постигнутих голова. Раднички је тако добро играо, Партизан слабо и неповезано, па је било природно што су све шансе биле на страни Радничког“ – пренела је „Политика“ од 27. маја 1957. год. на страни 7 у извештају Љубише Вукадиновића.

            За време одмора, док су наши фудбалери размишљали о тактици у другом делу игре, изненада се у свлачионици појавио њихов некадашњи клупски друг Златко Чајковски, који је  играо у Западној Немачкој за Келн. Он је својим друговима унео охрабрење. У Милошу Милутиновићу је прорадио пркос када се присетио детаља, да је дан пред утакмицу са својом будућом супругом и капитеном Стјепаном Бобеком састављао поздравни говор. „Плава чигра“ убедио је свог капитена да сачува папир са поздравним говором за крај утакмице.

            „Атмосфера се мања из основа. Дижемо главе. У ходнику одјекују наши крампони, осећам да сви сигурније, самопоузданије корачамо. Навијачи нас дочекују аплаузом…“ – причао је касније у својим сећањима легендарни Стјепан Бобек.

            Партизан је унео неке промене, како их је у свлачионици посаветовао Златко Чајковски. Зебец је прешао на место вође навале, Марко Валок је прекомандован на позицију левог крила, док су Бобек и Милош Милутиновић деловали из позадине.

            Већ у 47. минуту, Зебец и Милош Милутиновић изводе сјајну комбинацију. Лопта је пребачена на леву страну до Валока који није био покривен, тако да је лаким и сигурним ударцем смањио резултат на 3:1.

            Од тог тренутка „парни ваљак“ креће фуриозним атацима према противничком голу и све више задаје посла голману Видинићу. У 60. минуту, чувар мреже Радничког био је приморан да капитулира. Зебец је сјајно додао лопту Месарошу, који је из непосредне близине несметано погодио мрежу и смањио предност противника на 3:2.

            Ово је све више уливало наду нашем тиму за могућ преокрет. На терену је у овом делу игре постојао само један тим – Партизан.   

            У 65. минуту, Месарош је извео корнер. Видинић је истрчао, али је лоше проценио. Лопту је главом прихватио Валок и главом пласирао према празном голу. Међутим, у задњем моменту на гол линији испречио се Љубеновић који је лопту одбио руком, тако да је судија без размишљања показао на белу тачку. Сигуран реализатор био је Калоперовић, који је овим голом поравнао резултат на 3:3.

            На преокрет се није дуго чекало. После само два минута у једној гужви пред голом Радничког, Зебец додаје лопту Милошу Милутиновићу који погађа право место и доводи наш тим у вођство од 4:3.

            Коначан резултат утакмице 5:3 за наш тим, поставио је Зебец у 76. минуту. Извео је соло акцију, прошетао се кроз одбрану Радничког, преварио голмана Видинића и ушетао се у гол.

            Дакле, у врло узбудљивом финалу за памћење, Раднички је једном руком држао пехар, али није успео да га сачува.

            Наш тим који се четврти пут домогао пехара, наступио је у саставу: Стојановић -Белин, Херцег – Калоперовић, Мулорад Милутиновић, Пајевић – Месарош, Милош Милутиновић, Валок, Бобек, Зебец.

            На другој страни Раднички је извео следећи тим: Видинић – Чокић, Одановић – Љубеновић, Дискић, Ристић – Петаковић, Раде Огњановић, Марковић, Прљинчевић, Љуба Огњановић.

            Пред 10 000 гледалаца, утакмицу је врло добро водио судија Неделковски из Скопља.

            Наш тим заиста не би био „парни ваљак“, а да не начини преокрет и приреди љубитељима фудбала догађај за памћење. Занимљиво, да је као тренер на клупи Радничког седео Иљеш Шпиц, творац „парног ваљка“. Кад год би се касније присетио те утакмице, Шпиц је са сетом говорио: „Напунила сам пушка која ме убила!“ Тако су ученици надмашили свог учитеља.

Приредио:

Саша Р. Петровић

21. 05. 2019. / 20:43|