Генерација за – понос

Генерација за – понос

Омладинци Партизана са победничким пехаром омладинског шампиона Југославије за 1984. годину:

(Стоје с лева на десно) – Баја Марић (тренер), Владан Николић (капитен), Зоран Веселичић, Александар Филиповић, Зоран Врањковић, Љуба Милачић, Горан Трифковић, Драган Бабић, Војислав Радојевић (технико), Кирил Дојчиновски (лекар);

(Чуче с лева на десно) – Радослав Дакић, Драган Скендерија (ујак Ане Ивановић), Дејан Кнежевић, Горан Стевановић, Горан Јефтић, Александар Радивојевић, Александар Ђорђевић, Небојша Марковић, Небојша Ситарица.


Омладинска школа Партизана данас је на гласу као једна од најбољих фудбалских академија, а мало се зна да је од свог постанка (не зна се тачан датум оснивања, али је оквирно негде у пролеће 1949. године) била једна од расадника талената и готових фудбалера за потребе првог тима. Сада већ чувене Партизанове бебе свој пут су започеле на шљакастом помоћном терену стадиона ЈНА стасавајући уз чика Цоњу Матекала и Вујицу Радосављевића, прешавши пут од неафирмисаних клинаца до светски познатих фудбалских звезда. Та генерација је обарала све могуће рекорде у то време краја педесетих година (за 2 године такмичења освојила 2 омладинска првенства Југославије са само 2 нерешенa резултатa) и малтене цела прешла у први тим, који је освојио 4 титуле првака ондашње државе и играо финале купа шампиона у Бриселу.

После ње, било је још талентованих генерација, укупно гледано као тим, али је било и доста појединаца који су излазили из фудбалске академије која је после погибије двојице њених тренера именована као – Омладинска школа Белин – Лазаревић, да би после погибије једног од највећих талената Надовезе, постала Белин – Лазаревић – Надовеза.

Једна од од талентованијих генерација била је и она у којој су били Бора Ђорђевић, Благоје Пауновић, па млађи Моца Вукотић…Моцина генерација је 1968. године освојила првенство Југославије у омладинској конкуренцији, а Моца је одмах по освајању првенства дебитовао за први тим у последњем колу 22. јуна 1968. против Вардара у победи од 1:0, голом маестра фудбала Боре Ђорђевића.

Та освојена титула омладинског првака државе била је последња освојена пуних 16 година, све до 1984. године, када је на сцену ступила нова генерација за понос клуба, коју су сматрали с правом, наследницом Матекалових беба.

Ова генерација је била састављена углавном од дечака 1965. и 1966. годишта уз неке млађе клинце 67. годишта, да би иста допуњена момцима из класе 1967 и 1968 после две године у сезони 1985/86 поновила успех и освојила још једно омладинско првенство Југославије на бриљантан начин.

Подсећања ради: генерација која је освојила првенство 1984. године, годину дана пре тога освојила је и куп Југославије.

Данашња тема писанија је ова прва генерација, коју је са клупе, као и ону потоњу, предводио некадашњи полазник Партизанове омладинске школе из генерације Пауна, Боре, Мише Радаковића, Рибице Живковића – Баја Марић (фотографија испод).

Пионири Партизана из 1963/64. године

(С лева на десно) – Драгослав Профировић, Баја Марић, Јакшић Дејан – Јакша, Гашпар Иван – Ивица, Д. Илић – Илча, Пивић Момчило – Моца, Гавровић Миомир – Гавра, Малишић Лука, Д. Гелер – Геша, Радаковић Милош – Миша, Пауновић Благоје – Паћко, Грујић Момчило – Груја, Петровић Миодраг – Микан, Алексић Живан – Жиле, Живковић Драган – Рибица, Шпановић Урош – Шпанке.

Он је те клинце окупио још као предпетлиће, иако се то тад није тако звало, већ предселекција за лиферовање играча за пионирску екипу (тада су такмичарске селекције били само пионири од 14-16 године старости и омладинци од 16-18 године).

Играли су као генерација и на незваничном светском првенству за петлиће у Аргентини (од 14. јануара до 3. фебруара 1981), а потом су кренули да харају на просторима СФРЈ.

Пред пут у Аргентину (с лева на десно): Скендерија, Веселичић, Стефановић, Ђорђевић, Борозан, Тица, Чуљковић, Каварић, Аслани, Вељковић, Стевановић, Кнежевић и тренер Марић

Освојивши национални куп 1983. наставили су такмичење у омладинској лиги Србије, која је освојена убедљиво уз две победе над вечитим ривалом. Тадашњи систем такмичења у Југославији предвиђао је да се за првака државе стиже кроз 2 полуфиналне групе у којима су по систему свако са сваким играли прваци 6 република и 2 покрајине. Партизан је утакмице своје полуфиналне групе играо у Љубљани, где су му противници били: Олимпија, Вардар и Војводина. Олимпија је тада имала страховито јак састав са играчима као што су каснији првотимци Љубљанчана Јани Пате и Станислав Комочар (касније играо и за Динамо), а са клупе их је водио некадашњи члан Беба Заза Бечејац. Партизан је ипак победио Олимпију са 1:3, а пре тога Вардар и Војводину, па је заказао финале са победником друге полуфиналне групе загребачким Динамом.

Прва финална утакмица одиграна је у Београду на терену стадиона ЈНА и црно-бели су после великих мука победили са 2:1 головима Горана Јефтића. После само 4 дана уследио је реванш на игралишту Загреба у Крањчевићевој улици, а црно-бели су и овог пута победили са 0:1, поново голом Јефтића и освојили велики сребрни пехар омладинског  првака Југославије.

Овај реванш меч у Загребу био је круна целе сезоне, како резултатски, тако и игром, јер је после утакмице објективна публика (пун стадион) аплаузом испратила момке из Београда. Сви су били одушевљени начином игре ових момака, који су пленили лепотом игре – дриблинзима, пасовима, појединачним велемајсторским потезима, продуховљеношћу у фудбалском размишљању на терену…Једном речју, био је то тотални фудбал. Иако млађи од пола саиграча из тима, предводник им је био Горан Стевановић, касније играч првог тима и капитен. 

Чак седморица из овог тима су били омладински репрезентативци Југославије, а сви остали Србије. То је довољан показатељ њихових играчких вредности, које се стицајем неких околности ван фудбала нису до краја исказале и у сениорској конкуренцији.

Вреди споменути, да су ови клинци сви потекли из Партизанове школе фудбала и дуго су играли заједно. У овом тиму наступале су практично 4 генерације, али право рећи, ово је углавном био пионирски састав, а не омладински, иако је славио у 2 године старијем узрасту. Најбољи показатељ ових констатација је чињеница да из ове шампионске генерације за следећу сезону је истекло право играња у омладинској конкуренцији само четворици играча, шесторица су могли да играју још једну, а чак десеторица још две године. 

Омладинска екипа Партизана, шампион Југославије за 1986. годину:

(Стоје с лева на десно) – Дејан Кнежевић, Горан Петковић, Бошко Бошковић, Зоран Милинковић, Александар Ђорђевић, Зоран Врањковић, Зоран Стојановић, Саша Кијановић, Небојша Марковић, Баја Марић (тренер), Војислав Радојевић (технико);

(Чуче с лева на десно) – Радослав Дакић, Дарко Миланич, Небојша Вигњевић, Александар Јованов, Недељко Богојевић, Ненад Отовић, Небојша Антонијевић, Александар Алексић.

Две године касније ова екипа допуњена са још неколицином играча поново је освојила титулу омладинског шампиона, овог пута после победе у финалу над Будућношћу из Титограда (0:0 и 5:0). Ипак, најтежи испит пре финала Партизан је прошао у полуфиналној групи која се играла у Београду, а у њој су били Војводина, Вардар и загребачки Динамо, предвођен Просинечким и Бобаном. Прво полувреме је Динамо одиграо нестварно и повео са 0:2, да би се црно-бели у наставку подигли као феникс из пепела и са 2 гола Ђорђевића (на крају утакмице одвежен је у болницу јер је дехидрирао од напора и врућине) успели да одиграју нерешено 2:2 што им је било довољно да буду први у групи и оду у финале (боља гол разлика), а потом и освоје нови трофеј.

Оба ова тима са клупе је предводио Баја Марић, и сам некада полазник омладинске школе Партизана, а каснији помоћни тренер првог тима уз Фахрудина Јусуфија. 

Ово су само цртице о једној од генерација из пребогатог фундуса омладинске школе Белин – Лазаревић – Надовеза, која је захваљујући потоњем развоју средстава информисања и највише интернету, постала шире позната у јавности, иако је током свих година од свог оснивања, па до данас, имала врхунске резултате и играче.

Nota bene: Првенствени и практично једини интерес би требао да буде да се лиферује што више играча за први тим Партизана, јер кад год је у првом тиму било више од 50 процената играча из своје школе, Партизан је био велики тим…

01. 06. 2019. / 09:02|