Туго, вечерас си ти непобедива…

Туго, вечерас си ти непобедива…

Партизан је на невероватан, шокантан начин остао без европског пролећа. Биће јако тешко опоравити се брзо од овакве вечери у Хагу, а мора се…

Фудбал је и вечерас показао сву своју окрутност. Партизан у Хагу није изгубио утакмицу против АЗ Алкмара, одиграо је нерешено на једном изузетно тешком европском гостовању, а осећамо се као да смо претрпели најтежи могући пораз. После оног ремија против словачке Артмедије (и на пенале изгубљеног пласмана у Лигу шампиона) 2005. године, ово је сигурно најболнији европски реми у Партизановој историји. Сигурно, ту нажалост никакве дилеме нема. Тешко је, много је тешко…

Да је Партизан вечерас надигран од јаког ривала, у било ком фудбалском елементу – ни по јада. Уместо тога, имали смо ситуацију у којој смо били апсолутни господари и владари ситуације – најкасније после гола Суме за 0:2 током првог полувремена, па све до самог финиша меча. Шта више, требало је да дамо и тај трећи погодак који би сигурно био одлучујући, а имали смо сјајне шансе за то – Сума у првом полувремену шутира преко гола из изгледне ситуације, а у другом Сума погађа стативу, Садиков ударац голман на једвите јаде спречава да уђе у гол, па још једном Садик за мало непрецизно гађа. Када га већ нисмо дали, онда нас је и Бог мало погледао код оне пречке Холанђана и нема црно-беле душе која није у том тренутку помислила „то би било то, ево ни срећа их неће, не да им Бог да нас казне за наше пропуштене шансе“…

А шта тек рећи за сам финиш? О томе је ужасно тешко писати ако волите Партизан. Изванредни судија из Пољске потпуно оправдано искључује Боадуа у 83. минуту и то је МОРАЛО бити пресудно, од тог тренутка је Партизан МОРАО да „закључа“ утакмицу, све остало једноставно НИЈЕ СМЕЛО да се деси. А десило се…

Не можемо на овом месту о начину како су примљени голови. Све се види, све је јасно код оба гола. Да упиремо прстом у било кога – не можемо. Цео тим је вечерас у Хагу до финиша утакмице стварао један доминантан Партизан и цео тим је крив за „просуто млеко“ у последњих 15-ак минута играња фудбала. Толико смо минута „избројали“ јер је Партизан, ово је стварно парадокс, почео опасно да „штуца“ управо од искључења Боадуа у 83. минуту (а играло се потом пуних 15 минута)! До тада је буквално све функционисало одлично, а једини критичан тренутак је била она пречка. Само она. И онда након што остајемо „11 на 10“ ми упадамо у тоталну психолошку „рупу“, дозвољавамо бројчано инфериорном домаћину да он држи лопту, да он кружи око нашег казненог простора, да он поседом прети. Не заборавимо, између два своја поготка, Холанђани су погодили и једну стативу…А све је морало бити супротно од тога, ми бројчано надмоћни смо морали да игру одаљимо од нашег гола, да поседом трошимо време и додатно изморимо ионако физички, а посебно психички потрошеног ривала. Ми то нисмо урадили, уместо тога су кренули да „зује“ продори и центаршутеви у наш казнени простор, на поклон Холанђана за 0:2 смо узвратили поклоном за 1:2 и онда упали у још већу конфузију, зло се буквално наслућивало и зло је нажалост у надокнади времена дошло по своје….

Начин како је ова утакмица у Хагу завршена је трагичан и болан и веома је тешко тај финиш изоловати како би се направио неки комплетан суд о Партизановом учешћу у Европи ове сезоне – о учешћу које ће имати, нажалост, само још један 90-минутни чин, 12. децембра против Астане у Београду. Покушајмо:

Веома добра европска сезона Партизана. Биланс од 4-1-1 у квалификацијама, са којим је изборена групна фаза, против веома незгодних ривала из Турске и Норвешке. У групи је досадашњи биланс 1-2-2, освојено је 5 респектабилних бодова и имамо прилику да за две седмице тај број увећамо на 8, на идентичан број бодова и дођемо до идентичног биланса (2-2-2) са којим смо, например, презимили пре две сезоне, док ове сезоне то нећемо моћи. Ово су врло добре цифре за један српски клуб у Европи и овај вечерашњи шок, иако огроман, не може и не сме ту чињеницу да избрише. А то што због овог последње написаног нико од нас ни данас а ни сутра сигурно неће скакати од среће – то је већ нека друга прича…

Тугују вечерас наши црно-бели, тугујемо и сви ми који смо овде са њима, тугују сви навијачи Партизана широм света. Вечерас је исувише рано да наш оправдани понос – како на учинак тима вечерас, тако и на учињено током целе ове сезоне у Европи – на било који начин потисне тугу. Вечерас је победник онај други тим који резултатски такође није победио (АЗ Алкмар) и вечерас је „победила“ црно-бела туга. Морамо да чекамо да сутра сване нови дан, па да кренемо да се опорављамо. Нема нам друге.

 

28. 11. 2019. / 23:13|