Са Партизаном на трофеје!

Са Партизаном на трофеје!

Последњи дан прелазног рока у Хумској у црно-бели табор се вратило још једно Партизаново дете штопер Урош Витас, момак који припада генерацији 92. годишта коју су чинили Милош Јојић, Дарко Брашанац, Никола Трујић..
Пре него што смо започели разговор о његовом повратку међу црно-беле евоцирали смо успомене на јуниорске дане код тренера Слађана Шћеповића.

– Чуо сам се са чика Шћепом баш јуче. Како је зазвонио телефон, а ја се представио, уследело је оно  његово  чувено : ‘Где си Витас?’ Мислим да то нико не може да изговори као он! Ту смо били Зека Јојић, ми смо га звали ‘Зуба’, Брашанац, Трујић, ја… Синоћ сам баш гледао Браша, пратим и Зеку, видим да је у Аустрији сад. Искрено, баш дубоко уздахнем кад се сетим те генерације.
Било је много нас који смо дошли из разних делова земље и често чујем како људи говоре да смо имали тешко детињство. Ја мислим да смо имали савршено детињство захваљујући Партизану! И дан данас имам наше заједниче фотографије, исечке из новина… Те ствари се никад не заборављају!

Твоје име се дуго везивало за повратак у Хумску, као жеља шефа Милошевића?

– Партизан је направио фантастичну групу! Рекао бих споља гледајући да је хемија у тиму невероватна! Сигуран сам да је то једна од ствари на којима је Саво Милошевић инсистирао. Чињеница да је тренер желео да појачам једну такву групу ме јако радује и још једном понављам да ћу апсолутно све подредити тиму и клубу!

Последњи дан прелазног рока био је, рекла бих, баш стресан по тебе из више аспеката ?

– Док сам са једне стране чекао да се дефинитивно све заврши и стави потпис, толико сам у току пута из Ниша за Београд пролазио приватну агонију. Моја ћеркица је добила температуру, па сам из болнице кренуо за Београд. Све време сам размисљао о њој и о томе да ли ће јој дати ињекцију или ће проћи само са сирупом. Она је једна веома нежна девојчица и као сваки отац тешко подносим кад нешто није у реду са њом.
Хвала Богу, на крају се све добро завршило и пословно и приватно!

Док те је у Мехелену задесила повреда, прошле године у Казахстану си одиграо преко 20 утакмица. Како се тренутно осећаш и да ли си спреман?

– Здрав сам и спреман сам да радим. Сигуран сам да ћу уз подршку стручног штаба врло брзо достићи такмичарски ниво. Још једном понављам да сам пресрећан што сам у Партизану!

Партизан има већ неколико штопера, Павловића, као позамљеног играча Монака, Остојића и Вујачића. Да ли си пратио њихове игре и игре Партизана?

– Гледао сам утакмице Партизана у првом делу шампионата и сада сам испратио и припремне мечеве. Хајде да одговорим једном флоскулом, а то је да је здрава конкуренција увек добродошла. Сигуран сам да ће свако добити своју шансу, а опет сви треба да смо у служби тима. На нама је да је искористимо најбоље што умемо.

Кога познајеш из екипе?

– Већину момака сам сретао, с тим што Немању Стевановића знам више од десет година још из млађих категорија Рада. Он ми је међу првима и пожелео добродошлицу у тим!

Милан Лола Смиљанић ти је као јуниору остао у посебном памћењу?

– Истина, са Лолом сам често шутирао лопту после тренинга. Тада сам упознао многе првотимце, што је нама клинцима било веома важно! То је био период када је требао да оде у Шпанију. Увек је имао разумевања и живаца за нас млађе. Ево, сада ћемо бити заједно у тиму и томе се такође радујем!

У Партизану ћеш носити број петнаест?

– Да, тај број сам носио у кадетској, омладинској и младој репрезентацији.

Твоје жеље?

– Партизан је велики клуб! И то ће заувек бити тако! Велики клубови увек могу и морају да освајају трофеје!

Биљана Обрадовић

Успомене из млађих селекција

11. 02. 2020. / 09:50|