Fudbalski hram na Topčiderskom brdu

Na današnji dan pre 64. godine, tačnije 9. oktobra 1949. godine svoje kapije otvorio je stadion JNA utakmicom Jugoslavija – Francuska 1:1 u kvalifikacijama za svetsko fudbalsko prvenstvo u Brazilu 1950. godine.

Toga dana je 70.000 srećnih vlasnika zaista dragocenog parčeta hartije, zvanog ulaznica, zauzelo ponosno svoja mesta (svi su stajali), jer su bili prvi posetioci tada velelepnog objekta na Topčiderskom brdu, jednog od najlepših u Evropi zasigurno.

Stadion JNA je izgrađen na mestu nekadašnjeg stadiona predratnog BSK-a, koji je posle rata bio odlukom države dodeljen Partizanu, a sve do izgradnje novog, nosio je ime – 20 oktobar. Kapacitet mu je bio 5.500 hiljada na drvenim tribinama i oko 20 – 25.000 stajaćih mesta.

U oktobru 1948. godine u Beogradu je trebalo da se održe balkansko–srednjoevropske atletske igre. Plan je bio da se ta velika sportska priredba održi na novom stadionu, čija izgradnja je krenula u martu 1948. godine. Vredi napomenuti da su se sve vreme tokom gradnje stadiona (1948. – 1951.) na njemu odigravale utakmice i mnoge druge sportske priredbe.

– 1. mart 1948. Početak izgradnje stadiona;

– 9. oktobar 1949. Prva fudbalska utakmica na novom stadionu Jugoslavija – Francuska;

– 25. avgust 1951. Atletski dvomeč Jugoslavija – Velika Britanija na kome je Mark Baily istrčao svetski rekord na 100 metara u vremenu 10.2 sekunde;

– 2. septembar 1951. Fudbalski susret Jugoslavija – Švedska 2:1

– 8. septembar 1951. Košarkaška utakmica Jugoslavija – Francuska 56:46;

– 11. septembar 1951. Boks meč Jugoslavija – Italija;

– 22. decembar 1951. Zvanično završena gradnja i stadion predat na korišćenje JSD Partizan;

Međutim, Rezolucija IB-a onemogućiće da naš glavni grad bude domaćin. Staljin je jednostavno zabranio to atletsko takmičenje.

Grupa generala, na čelu sa Tempom Vukmanovićem, inače velikim entuzijastom, odlučila je ipak da se stadion završi, pravdajući svoju odluku time da Beograd nema odgovarajući sportski objekat. U stvari, stadion je bio namenjen Partizanu. Pošto je završen projekat, koji je predviđao kapacitet od sto hiljada gledalaca, počelo se s gradnjom.

Tada počinje tihi rat sa zvezdašima, kojima je crveno-bela boja bila pri srcu. Optužuju rukovodstvo Partizana za megalomaniju. Na zaprepašćenje partizanovaca, Zvezdinom taboru priključuju se Ivan Gošnjak i Koča Popović, i kako je to u ono vreme bilo, morao je Tito da interveniše. Na sastanku kod Tita, po Tempovim sećanjima u „Memoarima”, prvi je reč uzeo Gošnjak „i optužio da se gradi veliki stadion i troše ogromna sredstva u situaciji kada hiljade oficira nemaju stanove. Tito je našao srednje rešenje: dozvolio je da se gradi stadion, ali je upozorio da ne sme biti veliki i da se ne smeju trošiti velika sredstva.”

Tako je sagrađen stadion JNA, ali umesto sto, mogao je da primi 60.000 gledalaca (po projektu). Ovaj reprezentativan objekat dovršen je posle Tempovog izlaska iz armije.

Stadion je bio još zvanično nezavršen te 1949. godine, a zvanično ga je otvorio general Peko Dapčević i predao na upotrebu JSD Partizan 22. decembra 1951. na svečanosti upriličenoj u fiskulturnoj sali novoizgrađenog stadiona, uz prisustvo mnogobrojnih istaknutih sportista i sportskih radnika Beograda, kao i predstavnika sportskih saveza.

U svojoj besedi, poštovani i od naroda voljeni general Dapčević je naglasio da ovaj moderni sportski objekat ima za cilj da doprinese razvoju našeg sporta. Pritom se zahvalio graditeljima stadiona: omladinskim i frontovskim brigadama, borcima JNA i sportistima Beograda, koji su pune tri godine gradili objekat.

U ime JSD Partizan graditeljima se zahvalio državni reprezentaivac u atletici, Ivan Gubijan, obećavši da će čuvati stadion  i da će se odužiti na taj način što će postizati još već sportske uspehe.

Novi stadion je predstavljao značajno arhitektonsko ostvarenje naših inženjera i tehničara uz pomoć 6 nemačkih inženjera zarobljenika, koji su imali dovoljno stručnosti da dobrano pripomognu u ostvarenju gradnje. Inače, objekat je i napravljen po uzoru na Olimpijski stadion u Berlinu, a tu je bilo Nemaca, koji su učestvovali u projektovanju i gradnji oba stadiona.

Stručni izvođači radova su bile građevinske firme – NRS Beograd, NRS Rad, G.N.O. Beograd ’Dunav’ i zanatska preduzeća G.N.O. Beograda.

Projektant stadiona je bio inženjer Mika Janković, zajedno sa svojim timom inženjera saradnika u kome su bili: Kosta Popović, Uglješa Bogunović, Đorđe Nešić, major Vlada Petrović, Jančić, Dragunovac…

Od polovine pedesetih godina 20. veka pa sve do 1987. godine na stadionu JNA su se svakog 25. maja održavali sletovi i predavala Štafeta za Dan mladosti, kada je bio rođendan predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

Na njemu je Partizan igrao sve svoje utakmice, a kasnih pedesetih pridružio mu se i komšija sa druge strane Brda, pošto je krajem pedesetih počela gradnja njihovog stadiona. Tu je fudbalska reprezentacija Jugoslavije dugo igrala sve svoje mečeve, a biserne trenutke, stadion JNA je doživeo 1962. godine, kada je na njemu održano prvenstvo Evrope u atletici (PEA). Bio je to događaj za pamćenje, ceo grad je živeo za to takmičenje, a naciju je obradovala Olga Gere Pulić osvajanjem srebrne medalje u disciplini skok u vis.

Šestdesetih i sedamdesetih godina na južnoj tribini stadiona radio je bioskop – bašta sa platnom, koje se nalazilo gde su postavljene stative. Znalo je ponekad na predstavama da se nađe i po više hiljada ljudi, zavisno od filma…

’Lepotan sa Topčiderskog brda’, preko 60 decenija ugošćuje sportiste sa svih strana sveta, ali od početka do današnjih dana, to je dom sportista Partizana. Do pre neki dan, kada se pojavila informacija  da je sadašnja Vojska, kakav god naziv imala, dobila proces na sudu protiv JSD Partizan i da se stadion vraća pod njihovo okrilje.

Posetili smo direktora stadiona Aleksandra Stepanovića i saznali mnogo toga o stadionu Partizana (sve gore navedeno), pa između ostalog i to da je on postao direktor stadiona 1990. godine, i da je bio prvi civil na toj funkciji. Nekako se ta godina poklapa sa činom predaje stadiona u vlasništvo crno-belima od strane Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, pa nas je interesovalo da ispratimo genezu dešavanja od trenutka predaje stadiona u vlasništvo Partizana, do današnjih dana, kada je Viši sud u Beogradu po tužbi Vojske doneo odluku da vrati stadion Vojsci.

– Stadion Partizana, kao i svaki javni objekat, ima svoj vek trajanja i mora da postoji fond za investiciono održavanje, kako bi stadion mogao normalno da funkcioniše, a već početkom osamdesetih JNA je prestala da održava stadion i kompletno održavanje je na sebe preuzeo Partizan.

Već tih godina urađeni su neki investicioni radovi na temeljima i ’ramovima’ stadiona,  pošto su oštećeni jakim vibracijama koje su stizale iz dva tunela koji pripadaju železničkom čvoru ispod stadiona. Studija koju nam  je uradio građevinski fakulet nalagala je hitnu sanaciju temelja i konstrukcije stadiona, što je u ono vreme bio ogroman izdatak, a sve je to rađeno ispod zemlje odnosno ništa nije bilo vidljivo golim okom. Pored toga rekonstruisano reflektorsko osvetljenje, toaleti, drenaža terena, a kasnije početkom devedesetih, kada nam je UEFA ’sela za vrat’ i propisala pod kojim uslovima možemo da dobijemo licencu da igramo evro kupove, investiciona ulaganja su postala ogromna.

Pošto JNA nije imala interesa da održava objekat koji joj faktički i ne treba, tražili su način da stadion ’poklone’  JSD Partizan – direktno ili preko Grada Beograda, svejedno.

Negde 1987. počeli su trojni razgovori (JNA, Grad, JSD Partizan) na tu temu i došlo se do zaključka da se ne komplikuje sa predajom stadiona gradu, pa da ga onda on prenese na Partizan (ni grad nije bio zainteresovan za objekat koji guta novac), već je Komisija za imovinu SSNO donela odluku da stadion JNA preda u vlasništvo korisniku (čitaj JSD Partizan) bez naknade. Godine 1989, napravljen je ugovor o prenosu vlasništva na JSD Partizan bez nadoknade, a potom je doneto rešenje i potpisali su ga – ispred JNA, savezni sekretar za narodnu odbranu Veljko Kadijević, a ispred JSD Partizan, Marija Todorović, tadašnji predsednik Skupštine JSD Partizan. Stadion je potom uredno uknjižen marta 1990. kao naše vlasništvo i mislili smo da je time priča završena. No, 1997, godine na inicijativu Vojske SR Jugoslavije, pravobranilac je pokrenuo postupak pred sudom, da se stadion vrati u vlasništvo vojske, ali to niko nije ozbiljno shvatio, jer su svi ’papiri bili na našoj strani’.

Kada je objekat prešao u naše vlasništvo napravljen je ekspresno iinvesticioni program i ulaganja su se svake godine uvećavala. Krenulo se u teška vremena pod sankcijama sa ogromnim investicijama u saniranje objekta, a spisak onoga što je urađeno u devedesetim je veliki.

Pogledajte:

–        Adaptiran je potpuno medicinski blok na dva sprata,

–        Ponovo adaptirani  komplet toaleti (oni se moraju osvežavati svakih 10 godina),

–        Postavljena je nova ograda oko terena,

–        Urađena je kompletna izolacija tribina, jer se podtribinski prostor koristi za prostorije mnogih klubova,

–        Urađeno je 8 diletacija (razmaci između pojedinih delova stadiona kako ne bi došlo do pucanja konstrukcije),

–        Postavljene su sedišta na celom stadionu (33710 stolica),

–        Napravljeno je novih 15 svlačionioca (pre 15 godina propis je zahtevao minimum 40  m² površine, a sada je minimum 120 m² svake pojedinačno) i 2 fiskulturne sale,

–        Urađene su prostorije za sve klubove JSD Partizan,

–        Iznad restorana je otvoren Klub sportista,

–        Urađena je kompletno nova atletska staza,

–        Kompletno su urađeni svi prilazi stadionu i asfaltirane okolne ulice,

–        Napravljena je nova zgrada fudbalskog kluba na severnoj strani (22.maj 1994.),

–        Izgrađene su komentatorske lože na zapadnoj tribini,

–        Izgrađene su novinarske lože na istočnoj tribini,

–        Postavljen je novi semafor,

–        Osvetljenje je ponovo pojačano do 1650 luxa, koliko zahtevaju propisi UEFA,

–        Kompletno osvetljenje i raščišćavanje platoa oko stadiona, gde je na pojedinim sektorima bila prava prašuma

Da napomenem da godišnje tekuće održavanje stadiona Partizan košta između  600.000 i 700.000 evra.

[sl-media: http://media.partizan.rs/aktuelnosti/stadion_snimak_iz_vazduha.wmv, 512, 328, false]

Negde otprilike 1994. doneta je odluka da pokrijemo stadion ili pokušamo da nađemo investitora za gradnju novog objekta. Obzirom da su to bile teške devedesete godine, napravljen je projekat dorade i rekonstrukcije tribina u metalu i staklu i postavljanja pokretnog  krova, a veći zahvati su ostavljeni za neka bolja vremena. Taj projekat je popularno bio nazivan – Stakleni valjak, a urađen je 3 godine pre nego je napravljena Amserdam arena,  koja je projektovana po tom sistemu. Ceo projekat pada u vodu bombardovanjem Jugoslavije 1999. godine, a sve je ponovo pokrenuto 2003. kada je uspostavljen kontakt sa investitorom iz Švajcarske – Maracijem.

Kontakt sa njim dali su nam Lotar Mateus i njegov prijatelj advokat Georg, koji su u priču uključili i svog prijatelja sa ‘jedrenja’ Franca Bekenbauera. Pošto je od svih njih dobio izuzetne reference o Partizanu, gospodin Maraci je odlučio da investira u izgradnju stadiona Partizan. Maraci šalje svoje ljude u Beograd da na licu mesta snime situaciju, potom angažuje profesora Aldingera iz Štutgarta da uradi idejni projekat stadiona, koji je ubrzo prezentiran u javnosti i cela priča je krenula ubrzanim tokom.

Pogledajte idejno rešenje 

 

Stadion bi se gradio za 38.000 gledalaca, plus 2000 u VIP ložama, sa svim pratećim sadržajima, tu su i 2 sprata šoping molova ispod terena, 2 sprata podzemnih parkinga sa 2140 mesta, hotel sa 5 zvezdica površine 25.000 m², 2 sportske hale za ostale sportove, teniski tereni, poslovni prostor za sve klubove JSD Partizan i fudbalski klub površine 4000 , a sport servis za potrebe sportista (svlačionice, kupatila, ambulante, teretane…) bi imao 5.000 .

Jedini uslov investitora je bio da se očisti kompletna lokacija na prostoru Dinarske, Humske, Bulevara Mira i Milutina Ivkovića.

Pošto projekat mora da prati urbanističko rešenje, mi smo još početkom devedesetih tražili da nam se ono odobri, kada je nastao zastoj, a cela priča je nastavljena početkom 2000. godine, kada je dat nalog da se urbanistički obradi lokacija (CEP – Centar za ekonomsko planiranje),  kako bi se doneo detaljan urbanistički plan. Ceo posao je završen 2006. kada je komisija i usvojila urbanistička rešenja, koja su potom išla na javnu raspravu. Kako nije bilo primedbi, trebalo je samo da se to stavi na dnevni red sednice skupštine grada, i da se usvoji. To nikad nije stavljeno na dnevni red i to je suština cele priče, ali se sve poklopilo sa obnavljanjem zahteva za vraćanjem stadiona…Slučajno ili ne…

Ostaje samo činjenica, da je Maraci hteo da investira u Srbiju 350 miliona evra, uposlio bi kompletno domaću radnu snagu i građevinsku operativu, dao sebi rok od 30 meseci da preda ključ stadiona u ruke Partizanu, čime bi mi dobili u vlasništvo potpuno novi stadion za sve naše klubove.

Ostaje samo mučnina i žal u nama…

Other:

Partizan.rs je vlasnik autorskih prava na sve sopstvene sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka i programerski kod) i vlasnik prava na licencne sadržaje koje na portalu prenosi.Ukoliko posetilac neovlašćeno i u svrhe koje nisu lične, koristi i u drugim medijima prenosi bilo koji deo sadržaja sa portala bez pisane saglasnosti vlasnika, smatraće se da vrši povredu autorskih prava www.partizan.rs.U slučaju povrede autorskih prava, www.partizan.rs u skladu sa Zakonom, ima pravo na sudsku zaštitu i naknadu štete.


Zvanični sajt Fudbalskog kluba Partizan