Дан који заувек боли

Прошло је 37 година, и може да прође још 137, а 3. септембар ће увек бити тужан дан за све који воле Партизан. То је дан кад нас је прерано и без поздрава, журећи на тренинг напустио Драган Манце.
Голгетер какав се тешко рађа, идол оног времена, али и човек чијој се величини диве и они који су рођени годинама након тог кобног септембарског јутра.

Не постоји навијач Партизана који пред очима на данашњи дан нема слику играча у црно-белом дресу са бројем ДЕВЕТ на леђима, како клизи на коленима и са рукама високо подигнутим у ваздух прославља постизање гола.
А, Драган Манце их је у дресу Парног ваљка постигао 174. Последњи у победи против против Будућности (2:1) само два дана пе него што је пребрзо отишао. Да, отишао од нас, али никада не може да престане да живи у навијачима Партизана који су га толико обожавали и које је он толико волео.

Прича о томе како је на тренигну настао мук кад је тадашњи тренер Ненад Бјековић саопштио да је погинуо Драган Манце је много пута испричана. Кнедла у грлу увек стоји и ономе ко је препричава и ономе ко је слуша. И тако ће увек бити.
Сећање на то је увек тешко и болно, и то ништа не може да промени, али Драган Манце нам је оставио много тога лепог по чему га се можемо сећати.

Гол против Квинс Парк Ренџерса, страст и емоцију са којом се борио за Партизан, карактер, одлучност и пожртвовање… То је оно по чему га памтимо и због чега ће му се увек певати:
– Отиш’о си Драгане, остала је туга, увек ће те волети Гробари са југа!