Дискретни хероји: Бошко Ђорђевић

Покрећемо нови серијал текстова у којима ћемо се, с времена на време, подсећати неких бивших Партизанових играча. Можда вам наслов серијала звучи претенциозно, али се учинио прилично згодним као заједничка нит за све оне Партизанове фудбалере који, можда, нису били асови највише класе нити миљеници медија, али су оставили веома битан и запажен траг у клубу. Остали су, незаслужено, у запећку и забораву, и заслужили су свакако више пажње од помињања имена у разним статистичким брошурама. Ови текстови су омаж њима.

Бошко Ђорђевић

Пуно истакнутих Ђорђевића је носило Партизанов црно-бели дрес, а међу њима је и братски тандем Боривоје (Бора) и Бошко Ђорђевић. И док се за старијег Бору и данас прича како је, можда, и најталентованији фудбалер икада поникао у Партизановој фудбалској школи, његов млађи брат Бошко (рођен 1953.) био је фудбалер другачијих карактеристика. Бора је био племенити играч средине терена, уметник с лоптом, репрезентативац, отреситог понашања и свестан својих квалитета. Ипак, задесили су га велики пехови током каријере – болест и лом ноге, а у Партизану са својом генерацијом није успео да освоји ниједан трофеј.

Иако његов брат Бошко није био играч те класе (имао је сасвим другу улогу у екипи), по трофејима у Партизану успео је да надмаши свог старијег и познатијег брата, чија га је сенка пратила током каријере. Сенка, наметнута од јавности, која увек воли да пореди два брата, иако су у питању различите и независне личности, а у нашем случају и играчи различитих фудбалских карактеристика. Још је чувени Миле Кос, у једном од чувених “Партизанових весника”, јасно запазио разлике између Боре и Бошка:

– Бора и Бошко се битно разликују и по васпитању и по темпераменту. Старији Ђорђевић је пун себе, сав врца од надмоћи и супериорности коју тако често истиче у разговору. Али, та Борина уображеност је толико саставни део његове личности да се већ прима као врлина.

Бошко је сасвим другачији. Одмерен у речи и гесту. О себи нерадо прича. Чак је помало и стидљив. Строг је према себи.

Бошко Ђорђевић је свестан својих слабости. Нема експлозиван полазак из места (то је и разумљиво, јер је висок 182 цм), још не игра добро главом, неокретан је, слабо извршава дефанзивне задатке када је у улози везног играча, и зато радије игра лево крило. За Бошка тренери кажу да је “пунокрвни левак”, један од оних “левака” који су неопходни у свакој композицији тима. Има изванредно јак ударац, смео је у дриблингу, врло храбар у дуелима и готово да не зна шта значи трема.

После овог савршеног скенирања Бошкових играчких карактеристика од стране Милета Коса, с почетка 1973. године, нема се шта додати у опису Бошка као играча. Осим тога да је за скоро деценију боравка у Партизану (у којем је и почео, као дечак из оближњег насеља Прокоп), био један од оних играча о којима новине не пишу често, који је увек ту по страни, иако првотимац, али без чијег учинка ни они највећи асови не би дали пун допринос. Свакако да се од њега очекивало и више од онога што је пружио, али није пружио мало. Напротив.

Зашто је Бошко “дискретни херој”?

Има у томе, за почетак, и нечег личног. У време кад је аутор ових редова, још као предшколац, упијао своја прва сазнања о Партизану, Бошко је био један од првотимаца. Остала ми је у сећању лепа сцена са једне од утакмица. Могуће да је то био меч против Вележа. Снежни терен Стадиона ЈНА, победа Партизана, букет наших играча који славе погодак, у снежно белим дресовима и црним шорцевима. И међу њима високи играч са бројем 11 на леђима, уздигнутих руку, са шутем који разара. Одмах се, уз Моцу и Завишу, примио за малено “гробарско” срце.

Партизан – Динамо 3-0, 1975/76

Али, оставимо личне утиске са стране. Постоје важнији разлози зашто баш са Бошком почињемо овај серијал.

Током постојања велике Југославије, од 1945. до 1992, Партизан је само пет пута имао најбољег стрелца шампионата из својих редова. Били су то Марко Валок са 17 голова 1950. године, Стјепан Бобек са 21 голом у сезони 1953/54, Мустафа Хасанагић у сезони 1966/67 са 18 датих голова, Ненад Бјековић у шампионској 1975/76 са 24 гола и, погађате – Бошко Ђорђевић, са 20 датих голова у сезони 1974/75!

Сама чињеница да је Бошко Ђорђевић био један од оних који су ушли у вечну листу најбољих стрелаца, довољна је за незаборав. Такође, бити у друштву оваквих Партизанових асова који су били најбољи стрелци Југославије, све је, само не мала ствар.

Те сезоне, Партизан је таворио. Није било прилике за висок пласман, па је једна од амбиција клуба по доласку Калоперовића на половини те сезоне, осим побољшања катастрофалног пласмана, била и да се бар неко из редова Партизана окити титулом најбољег стрелца лиге. Партизан је на крају те сезоне завршио као шести на табели, а дух Партизана најбоље одсликавају речи Моце Вукотића из те сезоне, упућене тада младом Ђорђевићу: – Бошко, ти шутирај, све шутирај, само буди први стрелац!

Те 1974/75 Бошко Ђорђевић је поделио прво место на листи стрелаца заједно са Душаном Савићем из Црвене звезде. Још тада, кренуло се у фудбалској јавности са омаловажавањем голгетерског учинка млађег Ђорђевића: “Најбољи стрелац, а половину голова је дао са пенала”!

Изгледа да је многе жуљало то што на челу листе стрелаца те сезоне није био усамљен играч из нашег ривалског клуба.

Гол комшијама, мај 1975.

Бројке су сасвим другачије – од 20 датих голова те 1974/75, Бошко Ђорђевић је 13 дао из игре, а 7 са пенала. Отприлике, две трећине из игре, а једна трећина са пенала (да ли је гол са пенала грех?). Није нас мрзело да бројимо: из игре је погађао мреже Слободе (два пута), Вардара (три пута), Олимпије (два пута), Војводине, Динама, Жељезничара (два пута), нишког Радничког и крагујевачког Радничког. Са беле тачке, постизао је голове против Бора, Челика, Пролетера, Сарајева, Звезде, Ријеке и Динама.

Првих осам голова Ђорђевић је постигао из игре, а први гол са пенала тек у 21. колу, против Бора! Што значи да се у првом делу шампионата већ показао као добар стрелац, иако није био класични шпиц играч, или што би се тадашњом терминологијом рекло, центарфор. И када се већ показао као добар стрелац, било је сасвим логично што је читава екипа на пролеће 1975. стала иза њега и препустила му извођење пенала, како би се окитио звањем најбољег стрелца, што му је и успело на крају сезоне.

И уместо да се потенцира чињеница да је играч који није класични центарфор постигао чак 13 голова из игре од својих укупно 20, и да је као најбољи стрелац лиге успео да уђе у друштво великана као што су Бобек, Веселиновић, Костић, Сантрач, Бајевић, Хасанагић, Надовеза, Јерковић…тада младом Ђорђевићу је фудбалска чаршија пребројавала голове из пенала?! Занимљиво је да се много година касније није пуно ситничарило око тога колико голова са пенала је дао Дарко Панчев (несумњиво, играч највише класе) и да ли је и цела екипа Црвене звезде радила за њега. Наравно да јесте, екипа увек ради за свог најбољег стрелца, и то је сасвим у реду. Није у реду што се достигнућа појединих играча омаловажавају и умањују.

Бошко у млађим категоријама Партизана

Није само та сезона обележила каријеру Бошка Ђорђевића. Он је успео оно што његов даровитији брат Бора није – освојио је две титуле првака са Партизаном, у сезонама 1975/76 и 1977/78. У обе шампионске сезоне био је првотимац, постигавши по пет голова у свакој од тих сезона, а неретко је био стрелац против Динама и Хајдука. Такође, Бошко Ђорђевић је с Партизаном освојио и Митропа куп 1978. године.

Са појавом огромне клупске и резултатске кризе у Партизану, од сезоне 1978/79, и каријера Бошка Ђорђевића иде силазном путањом. У сезони 1980/81 напушта Партизан и наступа успешно за Рад, а затим одлази у редове немачког друголигаша Униона из Солингена, где 1983. и завршава каријеру.

Ненаметљив и понашањем скроман играч, а са великим доприносом. Нарочито у две шампионске сезоне. Новинарима можда и не баш атрактиван саговорник, али тренерима врло захвалан. А ако је неко био првотимац код Анте Младинића, у екипи која је газила све редом у сезони 1977/78, онда то довољно говори.

По завршетку каријере фудбалера, Бошко Ђорђевић је повремено радио као тренер у мањим београдским клубовима, и често је наступао са ветеранима Партизана. Данас живи у Београду, ван света фудбала. Скромно, тихо и ненаметљиво, исто онако како се понашао и као фудбалер.

Александар Павловић