Фудбал је мој живот, а Партизан друга кућа

Два пута је био у Партизану и оба пута имао значајну улогу у освајању трофеја. Постигао је много важних голова, уделио сијасет асистенција, али имао и неколико битних потеза ван терена од којих је свакако најзначајнији наговор Бибраса Натха да дође у Хумску.
Био је то велики поклон Зорана Бамбија Тошића клубу који га је прославио и за који навија од малена, а чије партије прати и у далеком Казахстану, где ће данас и прославити 34. рођендан.

Има ли неког славља вечерас или 34. рођендан баш није нешто што би требало грациозно прослављати?

– Да сам у Србији можда бих га и прославио са породицом и пријатељима, а овако, имајући у виду да данас имамо утакмицу против Каспија, потпуно сам фокусиран на то шта нас очекује. Надам се да ћу за поклон добити победу на том сусрету и то ће бити довољно – почиње причу Тошић.

Данас, практично, постајеш ветеран, а кад си нам дошао први пут био си тек момак. Колико си имао година, 21-22?

– Био сам млади репрезентативац и имао 21 годину. Било је то остварење сна, јер је Партизан клуб за који навијам од када знам за себе. Стварно не могу да верујем да је од тада прошло 13 година. Као јуче да сам дебитовао против Војводине. Два пута сам играо за овај клуб и увек се овде осећао као код куће.

Промени си брдо саиграча и четворицу тренера, зар не?

– Уф, не могу ни ја одмах да се сетим. Идемо редом… Мирослав Ђукић… Славиша Јокановић… Мирослав Ђукић… Зоран Бата Мирковић… Саво Милошевић… Тако је, била су четворица. Сад кад их овако поређаш једног поред другог, схватиш колико су то заправо велика фудбалска имена. Истинске легенде српског фудбала и поносим се што сам имао могућност да радим са њима. А понос је био радити и са свим тим играчима, али пре свега са Сашом Илићем.

Кад си га већ поменуо, Сале се пензионисао у петој деценији, можеш ли и ти да „гураш“ дотле?

– Мислим да ћу играти још неколико година и верујем да могу да пружим још много тога, али нисам баш сигуран да ћу бројати толико. Видећемо. Фудбал је мој живот и сви моји будући планови су везани искључиво за њега. Е сада, на који начин ћу остати у фудбалу, то још не знам, али имам неколико година да размислим и пронађем адекватан модел. За сада сам фокусиран на игре у Тоболу, а за после ћемо видети.

Како ти је уопште у Казахстану?

– Сјајно. Овде сам неких месец дана, а мислим да сам већ после 24 сата навикао на све, будући да ме све овде подсећа на Москву и Русију. Почев од језика, до менталитета. Заиста ми је лепо овде.

У тим годинама ваљда и адаптација иде лакше?

– Вероватно да има и тога, али реално, у клубу имам неколико играча из Србије који су ми много помогли да се што пре привикнем на све оно што ме очекује и окружује.

А, јеси ли са ове 34 године задовољан шта си постигао у фудбалу?

– Искрено, размишљао сам томе и кад мало вратим филм, мислим да сам могао да урадим мало више. Да ми је ова памет била радио бих мало више и мало боље. Сматрам да сам имао квалитет да у Манчестеру играм мало више него што сам играо.

Мало те и малер потерао да баш у твојој ери на „Олд трафорду“ играо неуништиви Рајан Гигс.

– Ех, да је само Гигс! Мислим да у фудбалу данас не постоји таква екипа какав је био Манчестер тих година. Рецимо да су то били Реалови „галактикоси“ и Барселона са Месијем, Ћавијем, Инијестом… И нико више. Просто, ниси имао слабо место у тиму. Ван дер Сар, Видић, Сколс, Невил, Роналдо, Руни… Ма, до сутра бих могао да набрајам. То су врхунски играчи поред којих је била част играти. Много сам научио од њих, али сам сигуран да сам могао да урадим више – каже Тошић.