Годину дана без Моце – Велика празнина и још већи понос што је био и остао један од нас

Занемели смо тог 3. децембра прошле године од бола кад је прострујала вест да нас је напустио најбољи и највећи од свих који је икада крочио у Хумску. Мучна тишина је била и два дана касније кад су играчи Партизана и Новог Пазара, али и судије овог сусрета, сви одевени у мајице са његовим ликом, одали почаст Момчилу Моци Вукотићу, као и у уторак 7. децембра кад смо се на комеморацији и сахрани опростили од највеће легенде нашег клуба.

Међутим, баш због тога шта је он све био у фудбалском, али и сваком другом смислу, као и оно какав је био, знали смо да тишине више не сме да буде. Ако је неко заслужио да се о њему прича и говори сваки дан, онда је то човек који је одиграо 791 утакмицу за Партизан. Господин у копачкама и велики шмекер у цивилу, особа која се целог живота достојно и достојанствено трудила да прославља име клуба у којем је поникла и који је толико искрено и страствено волео.

И заиста, не прође дан да се у Хумској не помене неки од 339 Моциних голова. Он је посебно волео оне из 62. и 87. вечитог дербија, али и онај против Динама у Загребу. Да није сујетан, види се и о томе што је увек истицао да му је од свих титула освојених са Партизаном најдража она коју је црно-белима поготком у 90. минуту против Олимпије у Љубљани донео Ненад Бјековић.

Тема разговора веома често је и његова скромност, за коју је стално говоримо да је заправо врлина оних који имају шта да покажу, али и уметност коју је после фудбалског терена почео да ствара и на платну. Волео је сликарство, а ми волимо његове слике, ту су у просторијама клуба, дивимо им се и подсећају нас на њега и сву његову величанственост.

Такло је и данас када на календару вечности заокружујемо прву годину без великог Момчила Вукотића. Празнина његовим одласком је велика, нико је никада неће надоместити, али с друге стране, сваким даном смо све поноснији на то што је био и што ће заувек остати нераскидиви део Партизана.