
Бити међу десет најбољих у Партизану, без обзира која статистичка категорија да је у питању, је велика част за сваког фудбалера који је црно-бели храм фудбала у Хумској звао својим домом. То је привилегија, част и доказ да су се године одрицања, поштеног и напорног рада исплатиле, и да ће их навијачи заувек памтити, а оне који их нису гледали на то ће подсећати монографије, алманаси или разне брошуре које покушавају да сажму богату историју „Парног ваљка“.
Они су легенде клуба, хероји свог доба и узори многима који након њих задуже црно-белу опрему. Међутим, а шта је са оним фантастичним фудбалерима који су за длаку остали „испод црте“? За један гол, наступ, асистенцију, трофеј или нешто слично. На жалост, колико год поменуте публикације биле опширне и велике, за ове спортисте у њима нема места, и на њих се веома лако заборави. Као, примера ради, на атлетичара који је био четврти у финалној трци, јер такве историја слабо памти.
А то је тако погрешно, будући да међу њима има врхунских професионалаца, аутентичних животних и спортских прича, а у случају Партизана, првотимаца који су клуб задужили много више од статистичког параметра.
Конкретно, на ранг листи десет ванвременских мајстора који су одиграли највише мечева у историји нашег клуба нема места за Ацу Трифуновића. Од тога га је, баш као и трагично настрадалог Бруна Белина, одвојила једна утакмица, коју је провео на клупи за резерве, а могао је, примера ради, да уђе на 60 секунди и изједначио би се са легендарним Стјепаном Бобеком на позицији број 10. Штеф их је одиграо 478, а Ацо и Бруно 477.
И данас, кад прославља 66. рођендан чувени десни халф Партизана са краја седамдесетих и почетка осамдесетих година прошлог века, присећа се тих нешто више од седам година проведених у Хумској у којима је постао љубимац навијача.
– Поносан сам на сваку утакмицу одиграну у Партизану. За клуб који сам одувек навијао и са којим сам остварио најлепше тренутке у професионалној каријери. Освојио сам три шампионске титуле, Митропа куп и наступао у једној квалитетној лиги каква је била она бивше Југославије – почиње причу Трифуновић и наставља:
– У то време су се током сезоне играла 34 кола националног шампионата, ту су били купови, међународне и пријатељске утакмице и сигурно да сам могао да одиграм још неки меч, али далеко од тога да жалим. Било је велико уживање и заиста сам пресрећан због свега што ми се догодило у Хумској.
Трифуновић је у Београд дошао 1976. године и одмах се окитио шампионским пехаром.
– Од све три титуле, мислим да ми је та прва најдража. Дошао сам осам кола пре краја првенства и тако, потпуно неочекивано постао шампион. Драге су ми наравно и друге две, она са Милошем Милутиновићем на клупи поготово, али та кад нас је водио Анте Младинић је посебна и због тога што смо играли много леп фудбал. Уосталом, кад повучем паралелу између овог данашњег и времена кад сам био активан фудбалер, имам утисак да је тада притисак био много мањи. Нико до нас није очекивао да сваке године будемо шампиони, тражило се да играмо, боримо се за наш Партизан, а као плод тога су долазили добри резултати.
Те 1978. године, на велики празник Дан Републике одигран је 63. вечити дерби који је наш тим изгубио резултатом 1:3, а који се поред снегом прекривеног терена памти и по чувеној грешци Петра Бороте, кад је Милошу Шестићу поклонио лопту после чега је она завршила иза његових леђа. О тој ситуацији испричане су разне теорије и приче, али Трифуновић прича да ниједна од њих није тачна.
– Знам да се прича како му је Шестић рекао да изведе фаул, али то није истина. Био сам ту одмах поред њих. Борота је ухватио лопту, судија није ништа свирао, али се са јужне трибине чула пиштаљка, тога се добро сећам. Он је спустио лопту мисливши да је досуђен прекршај, а Милош је то искористио и донео свом тиму предност од 1:0. Видео сам Петра како спушта лопту, потрчао сам ка њему, покушао да реагујем, али нисам био довољно брз. Мислим да себи то не могу да опростим.
Након играчке епизоде у Асколију и излета у тренерске воде са сениорским тимовима, Ацо Трифуновић 66. рођендан прославља као члан чувене Партизанове омладинске школе.
– То ме испуњава и уживам у ономе што радим. Партизанова школа је увек била призната у европским оквирима и ја сам уврене да ће то још дуго бити тако, јер у свим категоријама има деце која су веома квалитетна и која ће то врло брзо доказати и у сениорској конкуренцији – каже Трифуновић.
Пратите нас!