Из историје Партизана…

У својој богатој историји Фудбалски клуб Партизан одиграо је много великих мечева са великим тимовима и излазио из тих дуела са променљивим успехом. Некад победа, некад пораз, некад нерешено, али остаје забележено у фудбалској историји да је сваки од тих мечева био за памћење. По било чему, па макр и по противнику са којим се играло обзиром на његову величину и јачину у тренутку одигравања.

Један од тих великих дуела био је и двомеч Партизана и Интера из Милана у Купу шампиона Европе у сезони 1963/64.

Партизан је претходне 3 године био апсолутни владар домаћих терена пошто је освојио три узастопне титуле са већ свима добро познатим Бебама. Те године у првом колу Купа шампиона Партизан је лагано избацио кипарски Анортозис из Фамагусте победама од 3:0 и 3:1, да би у другок колу прегазио и луксембуршки Женес из Еша победама од 2:1 и 6:2. У четвртфиналу црно-белима је запао у том моменту најјачи тим Европе, милански Интер са чувеним трнером Елениом Ерером или Хелениом Херером, како су га прекрстили у нашим медијима. Интер је под вођством аргентинца Ерере увео у фудбалску теорију систем игре Катенаћо, што је значило да су без обзира на врхунске играче у нападу увек играли тврдо, затворено и на минималне победе.

Интер је, за оне старије познаваоце фудбала тога доба, имао састав од којих су сви зазирали. На голу је био Сарти, феноменалан голман, бековски тандем најбољи у Европи – Бургнич и Факети, уз њих на штоперским позицијама Пики и Гварнери (ту је и замена за Пикија Трапатони), а у везном реду су се спаковали: полушпиц Сандро Мацола (велики маг фудбала), Луис Суарез (чудо од играча), Немац Хорст Симанијак, Карло Тањин, изванредно крило Чиколо, док су у шпицу била два монструма – Бразилац Жаир да Коста и италијански левоноги ас Марио Корсо. Да се смрзнеш кад их видиш на семафору. а са клупе их је водио у то време једна од тројице најбољих тренера на свету Еленио Ерера. На Партизановој клупи седео је Хуго Рушевљанин (мало пре тога је смењен Марко Валок), коме су помагали и Миле Кос и Флоријан Матекало.

У првом мечу  у Београду Партизан је поражен са 0:2 головима Мацоле и Жаира, да би и у реваншу Интер победио са 2:1 головима поново Жаира и Корса. Стрелац за Партизан био је Мане Бајић.

Интер је после елиминације Партизана у полуфиналу победио и избацио Борусију из Дортмунда, а у финалу је са 3:1 победио Реал из Мадрида и по први пут освојио трофеј Купа шампиона. И следеће сезоне Интер је поновио успех и у финалу победио Бенфику са 1:0 голом Жаира да Косте.

Ово је била трећа узастопна кампања тима Партизанових беба у Купу шампиона, да би после освајања првенства у сезони 1964/65 дошла и она чувена серија до финала и нажалост пораза од Реала. Но, о томе кад дође време, а вреди поменути и о томе ћемо писати у неком другом тексту, да је струка Партизана схватила шта овом тиму фали и поред одличних играча, па су тог лета пред почетак игра ау Купу шампиона у сезони 1965/66 били на турнеји по Западној Немачкој, где су играли са њиховим најбољим клубовима, победили доста утакмица, очврснули такмичарски и схватили да могу много. Догађаји су то и потврдили…

О двомечу са Интером погледајте шта је у неким текстовима писао Партизанов весник.

Текстови из Партизановог весника о мечу са Интером