Чика Душко Радовић рођен је на данашњи дан пре 96 година…
Сви којима је црно-бела боја мила, са посебним пијететом памте великог човека, песника, књижевника, умног човека, који је међу своје највеће љубави убрајао и – Партизан.
Душко је био мајстор речи. Никада наша књижевност, а о спорту и да не говоримо, није имала таквог песника и писца који је био шкрт на речима, а истовремено богат мудрошћу, дубином мисли, хуманошћу…
Био је славан, а при томе и толико скроман, једноставан и присан на један необичан радовићевски начин. Многима се чинило да је то човек од леда, а касније што смо га боље упознавали, осетили бисмо топлину и ширину његове душе, лакше разумели његов мргудни израз лица и оне две боре између обрва.
Душко Радовић је за све који припадају Партизановој спортској породици био инкарнација искрености, доброте и љубави за људе и оно што они раде. Волео је Партизан и кад губи утакмице, а умео је да нас утеши на свој присан, оригиналан, јединствен и искрен начин. И увек, после таквог разговора са њим бивало нам је лакше и лепше, разумели смо да је спорт, као и живот, вечна утакмица у којој је најважније знати примити пораз. Достојанствено, пркосно, уздигнута чела…
Ту велику лекцију живота научили смо од великог заљубљеника у спорт, пријатеља деце, хуманисте, истинољупца…
Партизанови спортисти, спортски радници, навијачи и посебно фудбалски клуб у коме је чика Душко годинама био активан члан руководства, тугују и дан данас за човеком кога смо толико поштовали и волели.
Познатија дела су му: Капетан Џон Пиплфокс (1953), радио-игра; Поштована децо (1954), песме; Смешне речи (1961), песме; Причам ти причу (1963), песме и приче; На слово, на слово (1963-1965), телевизијска серија; Че, трагедија која траје (1969. са М. Бећковићем), поема; Вукова азбука (1971), песме; Зоолошки врт (1972), песме; Београде, добро јутро 1 (1977), афоризми; Београде, Добро јутро 2 (1981),афоризми; Понедељак, Уторак, Среда, Четвртак (1983), поезија и проза за децу у четири књиге; Београде, добро јутро 3 (1984), афоризми.
Дела овог аутора превођена су на све значајније светске језике. Радовић је добитник наших најугледнијих награда: Невен, Младо поколење, Награде змајевих дечјих игара, Награде стеријиног позорја, Седмојулске награде, као и дипломе Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен.
Ево неколико његових умотворина, којима је обележио младост многих генерација:
Волимо децу и кад су крива, јер ће их живот кажњавати и кад нису.
Деца све чешће беже из школе, родитељи све више беже с посла.
Штета што бар то време не проводе заједно.
Основно школовање је обавезно и бесплатно. За ђаке скоро
обавезно, за просветне раднике скоро бесплатно.
Они који много знају – мало говоре. И обрнуто – највише
говоре они који ништа не знају. То има везе. Само мишљење
може човека спречити да говори.
Пред Народном библиотеком је ред, али за трамвај. Ред је и
пред Народним музејем, али за аутобус.
Тешко је бити дете и бити добар. Лакше је бити стар и разумети децу.
Бивши лоши ђаци дају јединице садашњим лошим ђацима,
а најгори их грде и бију код куће.
Купајте се и сеците нокте кад сте у иностранству. Шишајте се
кад одете на годишњи одмор. Што више ђубрета остављајте ван
Београда. У Београду више нема места.
Туците своју децу чим приметите да почињу да личе на вас.
Тако је мало љубави међу људима. Ко уме да воли, не
би требало ништа друго да ради.
Две његове мисли имају готово програмску снагу за навијаче црно-белих. Прва је:
„За друге се навија, Партизан се воли.“
Друга Радовићева порука опредељује Партизановце да не буду искључиви, да жеља за победом не буде сурови захтев и ултиматум својим љубимцима. Гласи:
„Ја молим играче Партизана да победе данас, ако могу. Ако не могу, онда други пут, кад буду могли.“
НАЈВЕЋИ УСПЕСИ И ТРОФЕЈИ
ШАМПИОН
ПУТА
ПОБЕДНИК КУПА
ПУТА
ВИЦЕШАМПИОН ЕВРОПЕ
ГОДИНЕ
