Освежити се и спремити се за оно најбитније!

Победом у Сурдулици (1:2), Партизан је апсолвирао један изузетно напоран такмичарски сегмент у сезони. Почев од 12. фебруара па све до јучерашњег 21. марта, одигране су 7 првенствених и још 4 европске утакмице – укупно 11 тешких мечева.

Прича о Европи је закључена – са двоструком победом над чешком Спартом и са двоструким поразом од холандског Фејенорда. Пласман међу 16 најбољих у УЕФА Лиги конференције, у такмичењу у којем су ове сезоне наступила тачно 172 европска клуба, представља респектабилан успех за сваки клуб са ових простора, па и за Партизан који је један од највећих.

Што се првенства тиче, одиграно је првих 7 пролећних кола и наш биланс је 5-1-1. Изгубили смо у дербију и против Напретка укупно 5 бодова, односно управо толику бодовну предност које смо имали на полусезони. То није добро, али је још пуно горе од тога стварање вештачког амбијента да је Партизан због тога „проп’о“, да је све готово, изгубљено, да црно-бели немају шта више да траже у борби за повраћај шампионске титуле у Хумску, да чак, замислите, ни не желе титулу (?!?) итд, итд…Није спорно кад такав амбијент стварају они који још од јесени 1945. не воле али ни не поштују спортску институцију као што је Партизан, али је и спорно а и јако тужно да се на све то данас „пецају“ и неки декларативни навијачи Партизана.

Да је у јулу 2021. године, после онакве 4 такмичарске сезоне у периоду 2017-2021, при чему изузетак представља само сезона 2017/18 (пре свега због остварења у Европи, 1/16 финала Лиге Европе), неко Партизану понудио да у марту 2022. има иза себе 1/8 финала Лиге конференције, да је у првенству бодовно поравнат са јединим конкурентом у борби за титулу и да је одавно већ четвртфиналиста Купа Србије – па који разборити навијач Партизана, при здравој памети, то не би прихватио? Ниједан једини. А пошто причамо о професионалном, такмичарском фудбалу у којем је резултат главно мерило, стављамо тачку на било какву даљу полемику на ову тему. Пролазно време је и даље одлично и даје нам и даље реалне шансе да се на крају сезоне подичимо са оба домаћа трофеја.

У Сурдулици је Партизан јуче, после слабијег првог, одиграо једно врло добро друго полувреме. Резултатски преокрет у корист црно-белих (од 1:0 за Радник до 1:2 у корист Партизана) је употпуњен на самом почетку другог дела игре, али је и након тога наш тим наставио да напада и доминира тереном, жељан да што пре постигне и трећи гол који би решио сусрет сваке такмичарске неизвесности. Било је више шанси за тај трећи гол, а један је и поништен (с правом). Дошла је онда и надокнада времена (93. минут) када смо се следили, када је запретила она чувена суровост фудбалског спорта која каже „ако не искористиш шансе бићеш највероватније кажњен примљеним голом“, када је домаћин за само две-три секунде погодио најпре пречку нашег гола, а потом промашио и огроман зицер за гол! Срећом, мрежа је волшебно сачувана и остварена је иначе потпуно заслужена победа. Она има огромну психолошку важност за црно-беле. Омогућиће им једну мирну двонедељну паузу у којој ће се најпре освежити, а онда и припремити за оно што долази. А долази оно најбитније…

Сви они који, понекад и у најчистијој намери, шире страх и панику у вези са Партизаном и са његовим резултатима, морали би да буду свесни следећег: Партизан је у последњих пар деценија редовно добијао битке и ратове, кад год је борба за титулу била неизвесна и у одлучујућој фази!

Сећамо се сви 2017. године и „танга смрти“ пре којег је Партизан константно имао бодовни заостатак, па онда пар кола и бодовни егал који је, слично као и сада, заправо и даље био мали бодовни минус. Сећамо се сви и 2015. године када је било напето и када је реми у комшилуку (0:0), пет-шест кола пре краја, оставио Партизан на „+5“ који су му гарантовали титулу. Сећамо се сви и 2013. године када је просута огромна бодовна предност од „+11“ и сведена на само „+2“, пре него што је Јојић у 90. минуту „скинуо паука“, а голман вечитог ривала се „упецао“ у малу мрежу свог гола. Те вечери се славила титула…Сећамо се сви и првог тренерског мандата Александра Станојевића у Партизану и дербија 2011. и 2010. године који су директно одлучивали шампиона, а оба их је добио црно-бели тим, головима Тејга и пре њега Петровића. Немојмо заборавити да смо пре оба та сјајна расплета тих сезона имали критичне ситуације (2011. су и Војводина и Црвена звезда имали потпуно реалне шансе за титулу, а 2010. је Црвена звезда само пар кола пре одлучујућег дербија имала огромних „+5“), па се није паничило, није се предавало и оба пута смо ми били ти који смо победили и славили! Сећамо се сви и 2008. године и Крушевца. Није ваљда неко заборавио сву драматичност те сезоне 2007/08 и са чиме се све тог пролећа Партизан борио и изборио? Сећамо се у крајњој линији и пролећа 2005. године, када је у дербију у комшилуку остварен реми (1:1) који је заправо представљао победу, практично титулу, у идентичној ситуацији као десет година касније…

Нико не сме да отписује Партизан ни ове 2022. године, када је после свачега ружног преживљеног у претходним сезонама, напокон поново конкурентан у борби за титулу. Ситуација јесте овај пут утолико тежа што за противника имамо клуб који од сезоне 2017/18 па закључно са 28. колом сезоне 2021/22 има следећи збирни првенствени биланс: 170 одиграних мечева: 149 победа, 16 ремија, 5 пораза! Дакле победили су у 88% првенствених утакмица (то вам је скоро 9 од 10 утакмица!), а то „ситно“ што су изгубили десило се једном 2017, два пута 2019, једном 2020. и јесенас у Сурдулици. Тај њихов фрапантан првенствени биланс у скоро 5 пуних сезона постаје процентуално још фрапантнији ако изузмемо дербије: 158 одиграних мечева без дербија: 145 победа, 9 ремија, 4 пораза! То су вам победе већ у 92% случајева, а не „само“ у 88%…а притом, подсећамо, ми причамо о периоду од скоро пет година! Верујте нам на реч – овакав првенствени биланс, на оваквом временском узорку, нико никада у Европи раније није имао. Ни у једној европској лиги, укључујући и оне најслабије. Ми ове чињенице не износимо зато што се дивимо њима, него зато да и оном последњем навијачу Партизана сликовито објаснимо против чега се овај Партизан данас бори. И сад је неко, замислите, незадовољан што Партизан има само бодовни егал против оваквог противника, након 28. од укупно 37 кола?!? Ма немојте…

Једва чекамо наставак првенства (као и такмичења у купу), са освеженим и оснаженим Партизаном. Комплетираћемо редове, енергија ће у играчком погону бити обновљена, а шеф струке и његов стручни штаб те енергије, доказано, ионако све време имају „и за извоз“.

Навијачи-конвертити Партизану не требају. Онај ко је све време веровао у њих (у 89. минуту реванш меча летос против Сочија, или при „+5“ у првенству и након пролећне елиминације чешке Спарте, или данас) – тај ће од викенда 2/3. априла, уверени смо, то чинити још страсније. Они други? Они нека наставе да страхују, паниче, очајавају и нека не траже изговоре да брже-боље „мењају плочу“. На црно-белима је да победе у преостале две тешке утакмице до плеј офа (ТСЦ у Хумској и Чукарички на Бановом брду), а пошто цела земља очигледно зна да ни то не би било довољно за плеј оф дерби у нашој кући – ок, довољно ће онда бити и ако се у том дербију и Партизан буде питао – не само око исхода дербија, него и око шампионске титуле! Неизвесних завршница првенстава се Партизан не плаши, доказао је то пуно пута у прошлости, у овом (XXI) веку чак и чешће него у претходном (XX). Мислимо о томе. Мислите о томе. Сви.

Влада Ћујић