ПАРТИЗАН СТВАРА МАЈСТОРЕ, А ШПИЦ ЈЕ СТВОРИО ПАРТИЗАН!

Писали смо већ да је седмо узастопно финале националног купа Србије прилика да Александар Станојевић постане тек трећи тренер Партизана који је клуб водио до две титуле и исто толико трофеја у мање вреднованом такмичењу. Пре њега то су, у 76 година дугој историји „Парног ваљка“ успели само Славиша Јокановић у првој деценији 21. века и легендарни ИљешШпиц у два мандата током првих 10 година постојања клуба.
Е, управо за тих шест година седења на клупи нашег клуба, феноменални мађарски стручњак је ударио темеље нечега што се у свету фудбала са респектом изговара – Партизанова школа фудбала.
Он је поставио постулате, одредио смернице и утабао пут којим велики клуб треба да иде у својој јединствености, револуционарности и успешности. Био је визионар непресушне имагинације, тренер који је ауторитет градио на великом знају, а од својих играча тражио само једно – да играју нападачки, што је он умео да предочи у једноставну филозофију:
– Нека противник мисли о нама, нећемо се ми прилагођавати њему – ово је Партизан! Тим мора да функционише као часовник. Сваки шраф је у функцији игре, чаки кад нема лопту или не учествује у акцији, он морада коригује своју позицију, било да сеприкључи нападу или да учествује у одбрани свог гола.
Он је најпре стварао игру, онда бирао играче за тај концепт, затим стварао тимове и тек на крају долазио до резултата. Историја памти да је био опчињен техничком перфекцијом, лепотом покрета и нападачким стилом игре, а будућност ниједном није демантовала његове идеје и принципе.
Професионално је био ангажован у сениорком погону Партизана, али је својим погледом на развој фудбала који је био неколико година, ако не и деценија испред тог времена, схватио да рад самладим фудбалерима представља камен темељацразвоја сваког клуба. Осмислио је, поставио на здраве ноге и разрадио концепт Омладинске школе Фудбалског клуба Партизан, и баш на тим његовим основама почива рад са млађим категоријама у нашем клубу, што је и у Европи препознато као нешто најквалитетније.

Шпиц је рођен 1. фебруара 1902. године у Будимпешти и током играчке каријере је имао значајну улогу у Ујпешту и националном тиму Мађарске, да би тренерски пут започео 1937. у Хајдуку, а током Другог светског рата га је одласка у логор спасило то што је био именован за селектора репрезентације Бугарске. Саиграчи су га волели, играчи којима је био тренер обожавали, а сви у Партизану су га звали Стари. Умео је у мало речи даобјасни оно што је битно, из играча је извлачио само најбоље и веома ретко је подизао глас, али је првотимцима његово црвенило у лицу био јасан показатељ да се наљутио.
Мајсторски је мотивисао екипу, бираним речима и надахнутим говорима на полувремену умео да је дигне из понора, а господским манирима одушевљавао све коју су имали ту част да га упознају.
– Фудбалска доктрина Иљеша Шпица потврђује да се велики клуб препознаје и по томе да ли је имао тренера који је обележио епоху, створио фудбалску школу. Као Безби, Васвајлер, Шакли, Лобановски, Херера… А Партизан је имао Иљеша Шпица. Срећа за црно-беле и југословенски фудбал. Створио је Партизанови школу, која је достигла светске висине – дивио се мађарском стручњаку легендарни Миљан Миљанић.
О Шпицу су сви причали са дивљењем и поштовањем, а он је са подједнаком дозомусхићености изговарао сваку реченицу о спорту који је био његов живот и која самостално може да стоји као уводник у својеврсни уџбеник црно-белог фудбалског универзитета чији је утемељивач.

ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО ШПИЦ

– Ниједан тим не може да буде ефикасан ако не одиграва брзо. Ко не поштује време у фудбалу тај није прави зналац.

– Фудбал пре свега игра колектива у коју појединци морају уравнотежено да уграде своје свестране физичке и умне особине.

– Лопта се брже креће ако је тачно одмереним ударцем додајемо саиграчу него ако је држимо у ногама. Значи, додајемо је што пре. Када наш играч води лопту, морају му сеотворити најмање три варијанте да је дода свом саиграчу, било у дубини или у ширини.

– У великом клубу „клупа“ игра значајну улогу. На клупи треба да седе стабилни играчи који својим особинама покривају читав састав тима. То нису безначајне резерве, већ кључни, важни играчи, који су у саставу екипе као и оних 11 који су у том тренутку на терену. Односом, материјалним статусом и техничким третманом њима треба дати осећај да су у пуном саставу тима. Негативан или деструктиван однос појединаца на клупи може бити фаталан по стабилност тима. Зато тренер увек једним оком мора да прати атмосферу која влада на клупи за резервне играче.

– Саиграч се налази у гол шанси само један тренутак!

– Ценим играче који дају голове, али исто тако, чак и више ценим оне играча који све време мисли као да припрема шансе за голове. Играчи морају да осете ту узајамност.