Ужелео сам се Партизана, оставите ми карте за финале Купа

Памтимо га као првог стрелца неког српског клуба у Лиги шампиона и као фудбалера који је у дресу Партизана провео осам година, постигавши 103 гола на 182 одиграна меча. Остао је упамћен и по томе што је клупске интересе ставио испред личних и у јануару 2004. године пристао да пређе у Мајорку иако му се толико јако остајало у Хумској.
Огроман допринос је дао и као помоћни тренер у стручном штабу Марка Николића приликом освајања дупле круне 2017. године, баш као што је тренутно битан део тренерског тима у шампионској генерацији подгоричке Будућности.
Наравно, реч је о Андрији Делибашићу, великом фудбалеру, перспективном тренеру, али пре свега искреном партизановцу који данас слави 40. рођендан.

Како ти данас, кад улазиш у пету деценију живота изгледа боравак у Партизану?

– То је увек био и увек ће бити најважнији и најлепши период мог живота. У Хумској сам одрастао и сазрео, упознао данашњег кума Данка Лазовића, стекао драгоцене пријатеље, доживео много лепих ствари, занимљивих анегдота и дивних тренутака – почиње Делибашић.

Можеш ли да нам откријеш неке?

– Памтим дерби кад смо на нашем стадиону победили резултатом 2:1, а стрелци били Саша Илић и Ивица Илиев, док је Радован Радаковић одбранио пенал. Био сам млад, имао 20 година и тек сам положио возачки испит и требало је дакупим први ауто. Сећам се, био је то голф 4. У то време су се бонуси исплаћивали после одређених циклуса и била нам је потребна победа над Звездом како бисмо добили око 10.000 марака. Памтим врло добро, Данко и ја седимо на клупи, а Ивица „боцне“ преко Александра Коцића. Нас двојица полудимо од среће. А, сећате сеоних Данкових маказица против Спортинга? Е, па ноћ пре те утакмице сам му рекао даће урадити нешто велико. Нисам знао шта, али сам био сигуран да ће бити нешто за памћење. Чак се на снимку и види како после тог гола трчи ка мени.

Има ли нешто из оне историјске 2003. године кад је обезбеђење пласман у Лигу шампиона?

– Има их много, али ајде да и овде издвојим две. Није хронолошки, али да кренемо од тог Њукасла. Многи су мислили да у Енглеску идемо само да се не обрукамо, што су нам чак говорили и неки чланови руководства. Али ми смо били опуштени. Ноћ уочи меча смо у холу хотела причали вицеве и смејали се наглас, као да смо у првој утакмици добили 10:0 и да сигурно идемо даље. Некако смо имали добар осећај, који се касније показао као исправан. Али, пре тога је била једна занимљива анегдота са летњих припрема у Швајцарској.

То бар није тешко погодити, сигурно је Тарибо Вест био у центру пажње?

– Не, поента је у тренеру Лотару Матеусу. Играли смо утакмицу против Лугана коју смо добили, и по доласку у хотел он нам је рекао дасви морамо даодемо до шанка и попијемо по једно пиво. Не ако хоћемо, него да МОРАМО! То је била обавеза. Успут нам је рекао да није никакав проблем уколико неко хоће да остане дуже. И наравно, нас неколицина је остала до јутра. А како се поред хотела налазило језеро, некоме је пало на памет да идемо да се купамо. И тако, негде око четири сата смо поскакали у воду, а Лотар је стајао са стране и све време се смејао. Ето, од тог купања у језеру у четири ујутру, после целе ноћи у бару, до пласмана у Лигу шампиона је прошло само месец и нешто дана. То је био Лотаров начин да нас опусти и створи тимски дух.

Дакле, из те сезоне памтиш само лепе тренутке?

– Нажалост, било је и оних лоших. Конкретно, утакмица против Олимпика у Марсељу кад сам добио други жути картон и то због симулирања. Те сезоне је уведено правило да се такви покушаји кажњавају јавном опоменом и због младости и неискуства сам дозволио себи да будем искључен. Због те непромишљености сам пропустио гостовање Реал Мадриду на „Сантјаго Бернабеу“, па сам ту утакмицу гледао на телевизији. То је била највећа могућа казна, а још сам против Мадриђана у Београду добио ударац у главу од којег сам морао на ушивање.

Памтиш ли ко те је „удесио“?

– Како да не, био је то Иван Елгера. Тако ме је ударио да сам зарадио осам копчи. Али, није проблем у осам копчи, то се дешава у фудбалу, проблем је што сам од 180 минута против Реал Мадрида ја одиграо само 45 у Хумској, а због тог картона из Француске 10 дана нисам смео да изађем на улицу.

Било те је срамота?

– Тај картон себи никако не могу да опростим, а и навијачима је требало добрих десетак дана да пређу преко тога. Данас можеш да промашиш пенал у 90. минуту и да увече изађеш у град, а мене су вређали где год сам се појавио. Шетао сам Кнез Михајловом и слушао како ми добацују. То се смирило тек кад сам постигао наредни гол за Партизан.

Колико си пута одгледао ту утакмицу из Француске?

– Ниједном! И мислим да је нећу ни гледати. Постоје неке утакмице које немаш снаге да гледаш. Рецимо, мој син који има 12 година се баш добро исплакао кад смо изгубили од АЗ Алкмара у Лиги Европе пре две године, и никада више није одгледао снимак тог сусрета. А ја, поред меча са „Веледрома“, никад нисам одгледао ни утакмицу против Артмедије из 2005. године. Кад то кажем, не мислим да нисам гледао снимак, него је буквално никад нисам погледао.

Ниси имао снаге?

– Нисам имао могућности. Тада сам био на позајмици у Браги и нисам имао где да гледам. Током пенал серије сам био на директној вези са Бојаном Брновићем који ми је у реалном времену преносио шта се догађа. Сећам се да сам све јасно чуо као да сам био на стадиону, а онда његов брат Ненад извео једанаестерац и одједном је настао мук. Ништа се није чуло, веза се брзо прекинула имени је било јасно да нисмо успели да прођемо.

Преживели смо то, па ћемо преживети све остало. Него, кад нам долазиш поново?

– Видећемо, чим ми се буде указала прилика.

Причаш о званичном или приватном доласку?

– И за једно и за друго. Рекао сам да ми је жеља да једног дана преузмем Партизан и то је мој циљ, само што сада још није време за тако нешто. Управо сам завршио школовање за профи лиценцу и радим дипломски рад, а велику помоћ за његову израду сам имао од Марка Николића. Пре свега, почаствован сам што ме је звао да му будем помоћник у Партизану те две године, а онда сам му захвалан што ми је омогућио да посетим Локомотиву и да на основу тих искустава напишем рад који треба да одбраним. Он и његови помоћници Радоје Смиљанић и Горана Басарић су ме сјајно угостили, омогућили ми прилику да се усавршавам, а ја сам још једном могао да се уверим колико су они велики професионалци.

Јеси ли био на некој утакмици?

– Наравно да јесам. Они су тамо направили систем који функционише и навијачи их, после почетног негодовања, заиста обожавају. Успели су радом и резултатима да придобију њихово поверење.

А да ти оставимо карте за финале купа?
– Е, то би било добро. Све зависи од обавеза у мом садашњем клубу Будућности, али дуго већ обећавам сину да ћу га довести на утакмицу, па би можда било добро да се то догоди сад. Видећемо.

Ајде, било би лепо. Позив је отворен и све је до тебе.

– Хвала. Искрено, и ја сам се мало ужелео утакмица мог Партизана. Раније, док сам био активан играч чим слетим у Сурчин, у фри шопу купим две флаше пића и правац у Хумску код тадашњег генералног секретара Жарка Зечевића и спортског директора Ненада Бјековића. Онда лепо седнемо и причамо о свему. Чак и данас кад у Београду имам неке приватне обавезе увек их темприрам тако дамогу да одгледам бар једну утакмицу – завршава Делибашић.