Саша Илић, гол у дербију и Лига шампиона!

---

Слободан Станојловић

− Рођен сам 28. 12. 2001. године у Бијељини и у Партизану сам већ осам година на позицији левог крила код тренера Дражена Болића. Када сам ове недеље добио позив да тренирам са првом тимом просто од среће нисам могао да верујем. За сваког играча је ово велика велика част, а посебно да делимо терен, свлачионицу и оброке са живом легендом Сашом Илићем. Углавном играм у нападу на позицији левог крила, а могу да играм и десно или на позицији централног нападача.

О жељама везаним за Партизан је беспредметно и причати, јер ми је највећи сан да дебитујем за први тим и освајам трофеје за вољени клуб, баш као у млађим категоријама.Са Партизаном сам освајао пионирску лигу, а уз то смо освајали и доста тунира у Италији, Македонији, Бугарској и Словенији.

Свету Марковића знам више од 10 година, јер смо заједно тренирали у ФК Радник из Бијељине, где смо освајали многе турнире, па ми је драго што поново делимо свлачионицу. Бијељина је позната по фудбалским талентима већ дуже време и сигуран сам да ће их бити још.

---

Стефан Радмановац, десни бек, 8. 11. 2001.

− До скоро сам им тражио аутограме и слике, а сада делим свлачионицу са њима, па како могу да се осећам? Код тренера Слађана Шћеповића смо освајали доста иностраних турнира и узели кадетску титулу, а наравно да сањам да сада после тренера Дражена Болића дебитујем за први тим и наставим да освајам трофеје. Поред Саше Илића и Роналда, омиљени играчи су ми Дани Алвес и Немања (Р) Милетић.

Будући да су на мојој позицији десног бека односно ја на њиховој, морам да истакнем да ми се код Милетића допада што је показао да је добар човек у односу са другима, док је Алвес као један од најбољих десних бекова на свету, неко чије снимке често гледам, како бих применио неке његове потезе у пракси.

Велику подршку сви имамо, не само од играча и тренера, већ нам је од значаја што је овај пут прошао и Филип Стевановић који нам је свима рекао да се само опустимо и играмо фудбал. А за нас нема веће части него седети за столом и делити оброке са играчима и Сашом Илићем.

---

Лазар Павловић, централни везни, 2001.

− Част ми је што сам добио прилику да тренирам са првим тимом и наравно упознам свог узора Сашу Илића. На светском нивоу то је Меси, али је Саша неко ко је својим преданим односом и љубављу према клубу узор свима. У Партизану сам од 2011. године и наравно имам неколико жеља, које ћу надам се испунити, а то је да дебитујем за први тим, освојим титулу, играмо поново Лигу шампиона и дам гол вечитом ривалу.

Прве три, четри године сам на тренинге путовао из Обреновца, али пошто нисам баш из самог града, већ из села Звечка, то ми је представљало проблем. Како смо били старији, а тренинзи напорнији и чешћи, све теже ми је било да ускладим школу и тренинге. Тада смо одлучили да се због мене сви породичном преселимо за Београд. Овде сам наставио школовање, али попут мојих другова, због бројних обавеза сам од прошле године прешао на ванредно. У клубу сам стекао сјајне пријатеље и са већином од њих се баш дружим и ван тренинга. Не могу да опишем ту срећу када сам позван да будем део првог тима. Још увек не могу да верујем да делим свлачионицу са Салетом Илићем, Лолом Смиљанићем и осталим саиграчима. Сале ме је супер прихватио и помаже ми да се што лакше прилагодим првом тиму и тренинзима.

---

Алекса Јанковић 12. 4. 2001.

− У Партизану сам од 2012. године. Тренутно сам у омладинском погону, где ми је први тренер био Жарко Лазетић, док ми је сада тренер Дражен Болић. Ово ми није први пут да сам прикључен првом тиму, био сам током репрезентативне паузе код шефа Мирковића, тако да већ познајем играче који су ме и тада и сада одлично прихватили попут Саше Илића и Зорана Тошића који ми дају савете. Њих двојица су ми и омиљени играчи уз Нејмара. Сан ми је да дебитујем на званичној утакмици СЛС пошто сам већ имао част да играм на свечаној утакмици у Сивцу. Поред тога желим гол у дербију и са црно-белима да играм Лигу шампиона. И ако сам рођен релативно близу, у Пожаревцу, преселио сам се у Београд, где идем у Саобраћајно-техничку школу, али сам после друге године због тренинга и обавеза прешао на ванредо школовање. Није лако ускладити све обавезе, али радим оно што највише волим, тако да се све решава и пресрећан сам.