Ускоро нови члан нашег тренерског “клуба 100”!

Уз честитке тренеру Партизана и жеље да га његови штићеници обрадују у недељу новом првенственом победом (противник је Радник из Сурдулице, а утакмица се игра у Хумској), чиме би био настављен све дужи тријумфални низ екипе (у овом тренутку њега чини 11 узастопних победа – 10 у првенству и 1 у купу), користимо ову прилику и овај повод да се дотакнемо Партизанове историје када су у питању његови “најдуготрајнији” тренери, као и да се детаљније позабавимо местом и улогом актуелног шефа струке црно-белих у клупској архивској грађи тог типа.

Партизан у својој историји, коју гради од 04.10.1945. године, није имао пуно тренера који могу да се подиче троцифреним бројем наступа, односно предвођења екипе Партизана са клупе у такмичарским утакмицама. Само њих осморица су то успели (четворица од њих нису, нажалост, више међу живима), а тој осморици ће се у недељу, као тек девети у клупској историји која траје више од 75 година, придружити и садашњи тренер Партизана:

Навијачи Партизана, ако не спадају баш у оне најмлађе, добро памте први тренерски ангажман Александра Станојевића у Партизану. Целу 2007. годину је провео у клубу као први асистент Мирослава Ђукића, а две и по године касније (у међувремену је био у ФСС, као селектор У19 репрезентације), дана 16.04.2010. постављен је први пут за шефа стручног штаба Партизана.

Први тренерски мандат у Партизану је обележио великим и бројним успесима, као и ретким неуспесима. У том мандату је клуб водио на тачно 79 утакмица у свим такмичењима, са билансом 59-8-12 и гол разликом 179:55 (+124).

Izvor:”MN PRESS

Освојио је шампионску титулу завршивши сезону 2009/10 на клупи Партизана, при чему се мора истаћи да је приликом његовог доласка на клупу, седам кола пре краја шампионата, наш клуб био на “-5” у односу на у том тренутку водећу Црвену звезду. У тих седам кола је Партизан забележио све саме победе, успео је да стигне и престигне вечитог ривала, победивши га и у директном окршају у нашем “Храму фудбала” (1:0)! То је био тек први велики успех тада младог тренера, с обзиром да ће ускоро стићи још већи успеси.

Сезона 2010/11 је екипи и њеном тренеру Станојевићу најпре донела импресиван пласман у Лигу шампиона, по други пут у клупској историји, а затим и дуплу круну (шампионску титулу и куп) у домаћим такмичењима – уз апсолутну доминацију у вечитим дербијима, у којима је Партизан побеђивао Црвену звезду кад год је хтео и могао, а чинио је то сваки пут – 1:0 у комшилуку, 1:0 на “ЈНА”, али и са укупних 2:1 у двомечу полуфинала националног купа (2:0 и 0:1).

Izvor: Srdjan Stevanović

Сезона 2011/12 је била последња сезона тренера Станојевића у његовом првом мандату у Партизану. Био је на клупи само у првом, јесењем делу сезоне. На почетку те сезоне је доживео свој највећи неуспех – елиминације у квалификацијама за европска такмичења, од којих је посебно болна била она друга, од ирског Шамрок Роверса. Ипак, упркос том шоку и несумњивом киксу који је сигурно психолошки уздрмао екипу, тим Партизана је убрзо потом успео да се стабилизује и да одигра једну сјајну полусезону у домаћим такмичењима, поново да победи и Црвену звезду (2:0 за нас у комшилуку) што је у то доба постао већ један аксиом и да на паузу на полусезони оде као више него убедљив лидер на првенственој табели (са чак „+10“ у односу на вечитог ривала!) и као полуфиналиста купа, радујући се унапред пролећној „муштерији“ у том полуфиналу која се звала Црвена звезда. Међутим, на крају календарске 2011. године се десило то што се десило, Александар Станојевић је на огромно изненађење целокупне јавности отишао из клуба, па му се званично не пише титула шампиона коју је клуб без проблема освојио (одбранио) до маја 2012. године, али је јасно и тада било а и данас је да су заслуге Александра Станојевића и за ту титулу немерљиве.

Свој други тренерски мандат у клубу је наш садашњи тренер започео 01.09.2020. Још мало па ће пола године бити за нама од тог датума, а у том периоду је Партизан до данас одиграо 20 утакмица у свим такмичењима, са билансом 16-2-2 и гол разликом 37:8 (+29). Преузео је екипу у прилично комплексном тренутку – након шест одиграних кола у актуелној сезони, са већ значајним бодовним заостатком („-6“) у првенству у односу на вечитог ривала и са чињеницом да су екипу очекивале специфичне европске квалификације, са само једним мечом у свакој квалификационој рунди и чињеницом да је то, посебно у каснијим квалификационим колима, приличан хендикеп уколико те жреб не помилује домаћинством већ те пошаље у госте. Партизан је прво европско гостовање у Молдавији резултатски прошао, али друго у Белгији након продужетака није – упркос врло доброј партији против екипе од које је било више њих слабијих, као потенцијалних ривала пре жреба за 3. коло европских квалификација. Након концентрације на домаћа такмичења и проблема приликом два првенствена гостовања (у Милановцу и у Нишу), екипа скројена по замисли Александра Станојевића се потпуно консолидовала током јесени, ушла је у сјајну резултатску серију у оба домаћа такмичења, а та серија је сада настављена и у већ одиграна три кола пролећне полусезоне.

Партизан се, да поновимо, тренутно дичи серијом од 11 узастопних победа (10 у првенству и 1 у купу), али то и даље није најдужа победоносна серија Партизана са његовим садашњим тренером на клупи! Враћамо се опет за тренутак на финиш сезоне 2009/10 када је Станојевић постао по први пут шеф струке црно-белих: Наиме, након што је ту сезону екипа тријумфално завршила са 7 узастопних првенствених победа, отпочела је наредну сезону 2010/11 са 4 узастопне победе у европским квалификацијама (двомечи против јерменског Пјуника и финског Хелсинкија), на које је онда „накалемљена“ и првенствена победа над Инђијом. Тек након ових, укупно 12 узастопних победа у два такмичења (првенство и Европа, а домаћи куп се у том периоду није играо), уследила су два ремија у плеј офу за Лигу шампиона (два пута 2:2 против белгијског Андерлехта и потоњи тријумфални пенали у Бриселу), чиме је на папиру прекинут низ победа, иако је јасно да су ова два ремија била практично највеће победе које је наш клуб у том тренутку славио! Партизан је потом, као учесник групне фазе Лиге шампиона, а још пре премијере у тој групној фази која га је очекивала у украјинском Доњецку, везао још 3 првенствене победе, што значи да смо у то доба сви ми били сведоци једног временског сегмента од 18.04.2010. до 11.09.2010. у којем је Партизан у два такмичења забележио биланс од 15-2-0, са већ описаним значајем и сјајем којег и дан-данас носе та два ремија против у то доба више него фаворизованог Андерлехта.

Није ово све када су у питању победоносне серије Партизана са тренером Станојевићем. Црно-бели те јесени 2010. године нису ништа могли у својој групи Лиге шампиона, у конкуренцији веома јаких ривала (Арсенал, Шахтјор и Брага), али су зато у домаћим такмичењима „млели“ и буквално као „Парни ваљак“! Елем, Партизан је у периоду од 06.10.2010. па све до 16.03.2011. (дакле у питању је период дужи од пет месеци (!), наравно унутар њега је и зимска пауза у којој се није играо такмичарски фудбал) забележио у првенству и у купу укупно 15 узастопних победа (11 у првенству и 4 у купу), међу којима је била и победа у вечитом дербију у комшилуку (1:0 за Партизан), али и победа у првом полуфуналу купа против вечитог тивала у Хумској (2:0)!

Ако сте сад помислили да смо горе описали најдужу победоносну серију црно-белих са Станојевићем на клупи – варате се! Елем, у јесењем делу сезоне 2011/12, Партизан је у периоду од 28.08.2011. до 10.12.2011. и до завршетка првог Станојевићевог мандата у Партизану (што се у том тренутку није могло ни претпоставити) забележио у првенству и у купу укупно 16 узастопних победа (13 у првенству и 3 у купу)!

Сви ови статистички подаци из ближе и даље професионалне прошлости нашег тренера, када је у питању његов рад у овом клубу, говоре у прилог томе да се код Александра Станојевића појмови као што су „стабилност“ и „континуитет“ пишу великим словом. То говори о израженој такмичарској оријентацији Партизановог стратега. Ниједна серија у спорту није наравно вечна, свакој некада дође крај, али само серије, тј. понављања добрих игара и резултата у континуитету могу на крају донети оно што је најбитније у спорту, а то су трофеји.

Партизан је у овом тренутку и даље у позицији да се бори за оба домаћа трофеја. До краја сезоне га очекује још 16 првенствених утакмица, а надамо се и све 3 у завршној фази Купа Србије. То значи да би крајем маја ове године наш тренер могао доћи и до коте „118“ на горе приказаној графици (поредак тренера ФК Партизан по броју вођења екипе у званичним утакмицама), чиме би престигао и Мирослава Ђукића (8. место) и Владимира Вермезовића (7. место), а у исто време би скоро сустигао Милоша Милутиновића (6. место) и Ненада Бјековића (5. место). То Александру Станојевићу од срца желимо, баш као што му желимо да (заједно са сарадницима у стручном штабу и са играчким кадром са којим располаже) и ову сезону Партизана учини трофејном, онако како је то учинио и у свом претходном тренерском мандату у Хумској.

Влада Ћујић