Vreme leti, okolnosti se menjaju, ali 03. septembar je, evo već 39 godina najtužniji dan u godini. Jer, na današnji dan 1985. godine je tadašnji trener Nenad Bjeković prekinuo trening, okupio prvotimce i izgovorio najbolnije reči u istoriji Partizana:
- Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen!
Muk i neverica koji su tada nastali i dan danas traju!
Nije to bilo lako ni izgovoriti ni čuti. Svi su plakali, i igrači, treneri, vrlo brzo i navijači kad se tužna vest raširila nekadašnjom Jugoslavijom. A kako i ne bi kad je Dragan Mance sa svojih nešto manje od 23 godine bio centralna figura u našem timu, neko koga su zbog prepoznatljive energije, požrtvovanosti i odanosti crno-belim bojama pristalice našeg kluba obožavale, a to čine i dan danas.
Mance je toliko poseban u istoriji Partizana, toliko neprevaziđen i toliko unikatan, da niko za ove tri i po decenije nakon njegovog preranog odlaska nije ni pokušao da iskopira njegov način proslave gola. Jer, klizanje na kolenima sa rukama stisnutim u pesnice i visoko podignutim u vazduh nešto je što pripada samo njemu i to se niti može, a još manje sme iskopirati.
Mance je ikona, ličnost koja je neraskidivo vezana za Partizan i fudbaler koji je mogao sve, a nije imao dovoljno vremena da to i dokaže, pa je ostalo zapisano da je u dresu našeg kluba odigrao 279 utakmica i postigao 174 gola. Blistavu karijeru je zauvek zaustavila užasna saobraćajna nezgoda na novosadskom autoputu, gde i danas stoji spomen ploča i poruka koju navijači Partizana zauvek nose u srcu - legenda živi.
I živeće zauvek.
