Bombe su tada već dve nedelje padale nad Beogradom i tadašnjom Jugoslavijom. Sirene za vazdušnu opasnost su po nekoliko puta dnevno parale nebo, ali tog 7. aprila su glasovi navijača Partizana i grčkog AEK-a bili jači. I od sirena, i od aviona, i od bombi.
Pristalice dva kluba su pokazali šta znači prkos, šta je to zajedništvo dva bratska naroda i na delu demonstrirali da su fudbal i sport iznad svega.
Gosti iz Atine su do Beograda došli preko Budimpešte, a ispred stadiona u Humskoj ih je dočekalo na hiljade navijača Partizana. Delegacija tima iz prestonice Grčke je tom prilikom donela i humanitarnu pomoć u vidu lekova i odeće, a zajedno sa rukovodstvom našeg kluba zasadila drvo masline kao znak mira i večnog prijateljstva dva kluba.
Fudbaleri u crno-belim i žuto-crnim dresovima su na grudima imali iscrtane mete što je tih dana u Srbiji bio simbol otpora, a zajedno su izneli transparent na kojem je pisalo – Zaustavite rat, prekinite bombardovanje. Meč je počeo minutom ćutanja posvećenim svim onim stradalima u NATO napadima kojih je već tada bilo mnogo.
Sama utakmica se igrala pred oko 15.000 navijača i trajala je samo 60 minuta, ali u toj minutaži nije bilo nikakve simbolike, već je utakmica prekinuta kada su navijači oba kluba ušli na teren i zajedno trčali počasni krug. Slika za uspomenu i ponos Partizana i AEK-a, odnosno Srbije i Grčke.
Partizan je na toj utakmici kao šef stručnog štaba predvodio Ljubiša Tumbaković, kasniji trener upravo AEK-a, na klupi Atinjana je sedeo Oleg Blohin, a klubovi su nastupali u sledećim sastavima:
PARTIZAN: Nikola Damjanac, Vuk Rašović, Branko Savić, Milan Stojanoski, Aleksandar Stanojević, Aleksandar Vuković, Vladimir Ivić, Saša Ilić, Đorđe Tomić, Nenad Bjeković Junior, Mateja Кežman, Marjan Gerasimovski, Igor Duljaj, Ivica Iliev, Darko Tešović, Zoltan Sabo, Ljubiša Ranković i Goran Obradović.
AEК: Atmacidis, M. Mihailidis, К. Кurkunas, Кopicis, Кostenoglu, Babunski, Milovanović, Savevski, Кasapis, Maladenis, Кalicakis, Zubulis, Nikolaidis.
