Jedan je od onih igrača odbrane za koje se obično kaže da su jaki kao stene. Sve je u životu uradio kako treba, nikada nije pokušavao da nađe prečicu i, bar na fudbalskom terenu, sve se i vratilo.
Branko Rašović rođen je u Podgorici, 11. aprila 1942. godine. Kao petnaestogodišnjak je počeo da trenira u ekipu Budućnosti a odmah se videlo da visoki, snažni i veoma skočni dečak može da izraste u odličnog igrača. I to - napadača. Tako je i krenulo. Dobio je poziv u omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, ali kao centarhalf, jer je i na tom mestu igrao savršeno dobro. Nije žurio, škola je bila najvažnija.
"Postao sam igrač 1960. godine. Prvo sam položio maturski ispit, a onda sa matičnim klubom potpisao prvi profesionalni ugovor."
U prvoj seniorskoj sezoni, sa podgoričkim klubom plasirao se u Prvu ligu Jugoslavije, a sledeće sezone Budućnost je ispala. Ali, Branko Rašović bio je viđen u nekom velikom klubu. Bio je to Partizan.
"Još pre osamnaeste sam odigrao odlično na tadašnjem Turniru republika, kao član omladinske reprezentacije Jugoslavije. Onda je došao najznačajniji trenutak - prelazak u Partizan. Otvorio se put ka najboljem državnom timu."
U Partizanu je Rašović igrao pet godina. U prvoj sezoni osvojio je titulu prvaka, druga je donela finale Kupa šampiona i devet velikih utakmica. Njegova najveća i najbolja bila je na Old Trafordu, kada je, prema pisanju ostrvske štampe, bio najzaslužniji za plasman Beograđana u finale. Utakmicu je opisao drugačije: "Mislim da Partizan nikada bolju odbranu nije imao - Šole, Vaske, Jusufi, Mihajlović, Bečejac... Zbog toga smo se i odbranili i primili jedan gol, petnaest minuta pre kraja. A na poluvremenu je bila frka. Šole i Vaske su grmeli: "Na šta ovo liči? " Tražili su da se više trudimo, da ne izbegavamo duele. Zbili smo redove, teret muški izneli..."
Mančester je divno sećanje. Lepše nego finale.
"Ne mogu da kažem da sam najponosniji na to teško dostižno Partizanovo finale Kupa evropskih šampiona 1966, jer smo protiv Reala od gotovog napravili veresiju i u teškoj noći ostali bez titule prvaka Evrope. Zato je u mom sećanju veći revanš s Mančester junajtedom u Engleskoj. I taj meč smo izgubili, ali otišli smo dalje zahvaljujući ubedljivijoj pobedi na našem stadionu. Kakav je to uspeh bio, kakva radost!"
Poštovanje novinara i fudbalskih navijača na Ostrvu stekao je te kišne noći u Mančesteru. Igrači Junajteda su ga upoznali u Beogradu. Ne samo zbog 2:0, nego i zbog detaja kojim je Denisa Loua, veliku zvezdu tog vremena, upozorio na to da na sebe ne da.
"Tokom meča smo se pokoškali. Lupio mi je šamar. Lupio sam i ja njemu šamar. Potom smo se samo nasmejali jedan drugom i nastavili normalno dalje sa utakmicom."
Rašović je jedan od onih igrača koji nisu žurili u inostranstvo, iako je puno ponuda bilo. Jednog od najboljih centarhalfova Evrope želeli su mnogi, ali je on ostao u Humskoj, i pored toga što je brzo pole briselskog finala postalo jasno da će put do nove velike ekipe biti dugačak i krivudav.
Odigrao je 210 utakmica i postigao, ako se zna kakav je vladar u šesnaestercu bio zahvaljujući skoku, samo dva gola.
"U vreme kada sam ja igrao fudbal, treneri su tek počinjali da šalju igrače odbrane u napad kod prekida. A, i kada se išlo, prednost je dobijao Velibor Vasović, a ja sam ostavljan pozadi kao pomoć golmanu. Šteta, s obzirom na to da sam bio 10 centimetara viši od saigrača iz Partizana. Skočniji takođe. Da je bilo obrnuto, ubeđen sam da bih dao više golova."
Ostao je do leta 1969. godine, pa otišao u Borusiju iz Dortmunda. U Nemačkoj je postao i otac - sin Vuk je dve decenije kasnije bio igrač Partizana, a posle toga i trener.
Branko je na Vestfalenu proveo pet sezona, odigrao 109 prvenstvenih utakmica i povukao se. Razlog nije bio očigledan.
"Nisam se povukao zbog godina, imao sam 34. Razlog je bio to što sam se osećao emotivno i fizički istrošeno. Pre tog dana nije bilo nijednog jedinog momenta da sam pomislio da ostavim fudbal. Kada je došao, znao sam da je to jedino dobro rešenje."
I u Nemačkoj je bio veoma poštovan. A kako i ne bi: hrabre, borbene, diciplinovane i tihe ljude cene svuda, tamo možda i najviše.
Vratio se u Beograd, gde je od 1978. do penzije, koja je došla okruglo trideset godina kasnije, radio u Partizanu, sa svim mlađim selekcijama. U nekoliko navrata bio je član stručnog štaba prvog tima i asistent i, u nekoliko navrata, kao asistent trenera prvog tima.
"Ostvario sam skoro sve što sam zamislio u fudbalu, ali ostala mi je samo jedna neostvarena želja. Da je bilo do mene, ispunio bih i nju, ali nisam se pitao ja nego ljudi koji su vodili Partizan. Nikada mi nisu dali priliku da budem prvi trener. A ja nisam umeo da tražim prečice do posla koji sam toliko hteo. Nisam tako vaspitan."
Za reprezentaciju Jugoslavije div iz Podgorice odigrao je deset utakmica. Možda bi i više da su ga treneri slali u napad.
"Da vreme može da se vrati, samo jednu stvar bihpromenio. Bio sam kao mlad igrač najbolji špic i dribler u svom uzrastu, u to vreme u gradu i šire, ali me je trener poslao u odbranu. I tako sam postao i do kraja ostao centarhalf."
I to kakav centarhalf!
Iz knjige: Samo jedan je Partizan,autor-Miloš Šaranović
